Пишем о томе како је српско друштво прихватило независност Косова без имало страсти и отпора, и како је таква ситуација мајсторски креирана од стране политичких одлучилаца и медија у Србији.
Овај текст је, у ствари, за децу моје деце.
Јер генерације о својим прецима суде на основу историје, али је веома тешко завести сентименте као историјске чињенице. Тако сам се ја увек питао – Шта се причало на улицама оног Мајског преврата? Како су српске сељанке доживеле судбине својих мужева, браће и синова током албанске голготе? Како су власници пиљара и фризерских салона доживели 27. март 1941. и шта су мислили о томе? Шта нам би да одемо у партизане, а шта нам би да одемо у четнике? И зашто је један брат ишао код једних а други код других? И како смо све те ратне победе претворили у мировне поразе, а да је прошло без побуне свих који су гледали како им другови у рату гину за те победе?
Тако ће и неко за 50 година да се пита – Како је отишло Косово?
Сви ће учити она општа места – Југославија, устав из 1974. па побуна 1981. па Слоба и његови промашаји, па никада до тад виђени ултиматум у Рамбујеу, па рат против пола света, па капитулација у Куманову, па резолуција 1244 и борба у УН, па покушај одвајања севера Косова, па проглашење независности 2008. под спонзорством најјачих држава света, па попуштање и први корак признавања Косова одобравањем мисије ЕУЛЕКС; па други корак кроз бриселске преговоре Борка Стефановића, и завршни, и најважнији корак споразум Дачић-Тачи. И онда ће се причати о формалном признању неке 2015. или 2020. или 2025.
Rukovanje. Kraj.
Али нигде неће писати како је заиста отишло Косово. Како смо то прешли пут од ратовања са пола света, преко рушења Београда зато што је албанска власт у Приштини прогласила независност до ћутње и подршке када наша власт у Београду признаје независност? Све у десетак година.
Овако је то било, децо.
Лагали су нас, сви политичари, да се боримо за Косово у Србији. Нико од њих није хтео милион ипо албанских гласача да бира своје представнике у Народној скупштини. Наравно, албански гласачи нису ни помишљали да се врате у систем Србије пошто им је најјача сила света обећала независност. Они који су гласно подржавали Косово у Србији су, у ствари, подржавали српско Косово у Србији. Без Албанаца. Генерално, предрасуда према Албанцима је толико јака да их ни у комшилуку не желимо. Такав је сентимент. Политичари су годинама подгревали страсти грађана у вези са Косовом. Кумановску капитулацију су називали „Кумановски споразум“. Иако је тај „споразум“, несумњиво боље од онога што је нуђено у Рамбујеу, он је и даље капитулација. Политичари су говорили да се боре за Косово, а нико није имао план за Косово, осим маштовитих лирских флоскула типа „Више од аутономије мање од независности“ или „И Косово и Европа“. Са пар занимљивих маневара су покушали да сачувају север Косова у Србији, али на крају су морали да препусте новој држави на Балкану да прошири свој суверенитет и на тај део Србије. У првој деценији 21. века, огромне количине новца су се сливале на север Косова. Како би задржали Србе на Косову, Влада им је давала дупле плате, нису плаћали порезе, и гледала им кроз прсте што исти примају плате и од власти независне државе Косово. То је био својеврстан мито Србима да остану на Косову. Јер Срби нису желели да живе са Албанцима. Злочини који су се „дешавали“ Србима су најчешће били неразјашњени, а погром Срба 2004. године им је јасно дао до знања да нису пожељни. Срби су веома уносно продавали куће и земљу Албанцима, неретко и под притиском, али не јефтино. После су те куће легално „продавали“ у Београду, па су нови „власници“ одлазили на Косово да потражују назад „своје“ куће. И у комбинацији са албанским адвокатима, куће су фактички дупло продаване. Било је разних афера са шверцом нафте, меса, људи, дроге, свега. Све у свему, стање је било погодно за безакоње. И многи су се обогатили, док су други патили. Такво стање се крило од јавности у Србији, све док није постало погодно за медијске спинове.
Човек који са дистанце (на пример 2050. године) гледа демонстрације у Београду 2008. и недемонстрације у Београду 2013. тешко може да повеже да се ради о истом народу и истој борби. И ту долазимо до кључног питања из наслова текста – Како?
Лако. Једноставно. Мајсторски. Видите, наше Владе не састављају грађани, већ моћне дражве. Када то кажем, не мислим буквално, транспарентно, јавно. Државом не владају закони, већ политичка воља. На политичку вољу утичу „групе за притисак“, дипломате. Тако је Коштуница био „подобан“, а онда је почео да брани Косово више него што је дозвољено. Онда је Тадић постао „подобан“. Направио је корак више, али није имао храбрости ни моћи да одлучујуће закорачи у признање независности. Онда је пао. Мајсторским маневром, на власт је доведена националистичка, тврда политичка струја да призна независност. Њихова опозициона борба, и наступ у изборној кампањи 2012. је тврдо критиковала Тадићеву политику према Косову, обећавала тврђи став у „борби за Косово“. Не знам да ли су странци имали толико добру процену да предвиде развој догађаја под влашћу „тврде“ политичке опције, али се долазак на власт СНС-СПС коалиције показао као велики корак ка признању Косова. И сада су сви ти који су рушили Београд 2008. и палили амбасаде, стали иза оних који ће признати Косово. Ок, можда не сви, али барем 85 посто њих. И то су одрадили мајсторски. Прво су ућуткали све страсти јер су коначно рекли неку истину, у стилу „Људи, не можемо више да се лажемо. Ми немамо власт на Косову. Хајде да видимо шта можемо да урадимо да сви живимо боље.“ Добро, нису говорили целу истину. Нису признали да ће признати Косово. Али заиста су истином ућуткали борце за Косово. Онда је кренуо медијски спин, откривање свих малверзација на Косову. То је грађане додатно раздражило, и окренуло их од „Узимају нам Косово!!“ до „Узмите га више и да завршимо са тим!!“. Причао сам са људима. Оним који су гласали за СПС Ивице Дачића и СНС Александра Вучића. Несумњиво ћете знати ко су они и после 50 година. Причао сам са њиховим гласачима и пре и после избора. Пре избора је било – „Тадић издајица, продаје Косово“ „Чеда (Јовановић) је албански лобиста“. А тај Чеда Јовановић је одувек причао оно што ће други спровести 2012. и 2013. године. И онда сам после избора причао са истим људима. Провоцирам – „Продадоше ови твоји Косово“. А они мени „То Косово више није наше. Само се богате Срби са севера Косова. Власт је извукла највише што је могла у преговорима“. Настављам да провоцирам – „Али Чеда је одавно причао да ураде тако“. Одговарају – „Не, Чеда је издајица. Он би им све дао и ништа не би тражио за узврат“.
Само да знате, ништа нисмо узели за узврат. И све смо дали у тим преговорима.
Стање свести је чудесно. Од стандарда да је издајица онај који препусти део територије другој држави (што се сматра велеиздајом у већини земаља данашњег света), до стандарда да је издајица онај који би дао а ништа не узео за узврат.
Медијски спин плус шок-терапија истине о Косову, и заћутали смо. Контролом најутицајнијих медија и таблоида су зауставили критику јавности. Заћутали смо. Ми, који смо одавно причали да је Косово изгубљено, и они који су до 2012. веровали да можемо да вратимо Косово, некад, у будућности, у време када ви читате овај текст.
Заћутали смо. Тако једноставно, лако, без тензија. Без немира. Одлучили смо да признамо Косово. Било је то време ужасне економске ситуације, и људи нису састављали крај са крајем. Смучила им се прича о Косову. Желели су бољи живот. Политичари нису могли да се побрину да живе боље, али су ухватили прави тренутак да скину тему Косова са дневног реда. И осетило се једно велико олакшање.
Заћутали смо. Иако је еврокритика била јака, људи су веровали да ће нам у ЕУ бити боље. А признање Косова је био услов за улазак. Смејаћете се вероватно, са те ваше дистанце. Лакше је са дистанце. Ове, 2013, ЕУ је још увек био успешан пројекат. И колико год мана имала, тада се у ЕУ живело боље него у Србији. Аналогијом, у Србији се сматрало да ћемо прикључењем ЕУ живети боље. И политичари су тако причали. Избегавали су истину, исто као што су избегавали истину о Косову.
Nisu sve zemlje članice priznale Kosovo, ali EU jeste.
Нисмо предали Косово због ЕУ. Предали смо га за веру да ћемо живети боље. Само што то нико на глас није смео да каже. И 2013, када изборе на целом Косову организује Влада у Приштини, када су сви судови у судском систему Косова, и када су све општине у систему локалне самоуправе на Косову, власт и даље прича како се Србија није повукла са Косова. Још ту лаж одржавају. Али верујте, нема потребе за тим. Да су ове године изашли пред људе, и јасно рекли да признају Косово, имали би подршку.
Сада, док ово пишем, влада задивљујућа тишина слагања. Слажемо се да Косово буде независно. Више нас не интересује живот Срба на Косову. Они су у последњих годину дана, медијским спином, од мученика постали кочничари напретка Србије. Добро, не само медијским спином, и њиховом и нашом кривицом. Дакле, задивљујућа тишина. Србија је признала себи независност Косова.
И зато, ако вас буду учили да нам је Косово отето, не верујте им. Отимање се не врши консензусом.
You might also like
