Ко то држи морално брдо и како се заузима? Које полубожанство нема грехове? Бацаш камење. Рафал камења из твоје руке, а добро чујеш када каже “ко је без греха нека први баци камен”. Чујеш, сагињеш се и рафално почињеш по људима. Има много недостатака то хришћанско, и уопште религијско. Ок, поента је сјајна, али да ли заиста верујете да они који желе да каменују могу да се зауставе ако им кажете да интроспекцијом измере да ли су они ти који би требало да баце камен? Не, они желе да бацају камење. Кажеш ми — знам да имам грехове, али његови су за каменовање. Убеђен си у то. Мериш ли себе? кажем. У том мерењу твоји греси нису за каменовање, јер ти имаш добре намере, никад не би тако урадио, трудиш се да испаднеш фер и чак и кад грешиш то је из нужде јебига. Не кажеш ал’ мислиш Нисам бог али сам можда полубог. На страну све то, зашто толика мржња? Давно сам научио, људима су речи пуне отрова. Много је отрова у твојим речима. Осећам како ме једу. Како ти издржаваш? Знаш ли да мржња једе људе изнутра? Мржња је гангрена. Само је не видиш. Мислиш да пуштањем отрова празниш своје тело? Не, то са мржњом и отровима ти је као са мајчиним млеком — лучи се као последица пражњења. Све више. Убијаш се човече. Опет ћу ја о хришћанском, али шта ћу када ми је то наметнуто. Иако нисам верник, одрастао сам са хришћанским и учили су ме мудростима хришћанства. Учењем сам сазнао да је све то мање више преузето из паганских филозофија, али то сада није тема. Дакле хришћанско
А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог.
Лицемерје. То не постоји. Лагали су вас. То је утопија, као правда, једнакост или равноправност.
Да наставим. Ово је прича о труњу и брвнима, као што наслових. Еванђелисти су то сјајно написали, или преписали. Ово није само честа појава међу људима, већ је људска константа. Виђам сваки дан. Себе ухватим у томе. Стално мерим, трудим се, сузбијам то у себи, али некад просто процури, нађе пут кроз пукотине у бранама, и поплави ме лицемерје. Које не постоји, бај д веј.
Али ти пријатељу, препустио си се. Гомилаш шуму у својим очима, а бавиш се туђим гранчицама. Куља ти мржња. Не само теби, ово није текст о теби, већ о људима. Пресуђујете људима. Желите им зло јер мислите да га заслужују. Не очекујем од људи да стану, погледају се и запитају да ли су баш они ти који могу да подигну камен први. Не. Овај текст нема ту сврху. Нисам борац против хипокризије, иако је стално уочавам а неретко и рефлекторе усмеравам. Ово није такав текст.
Ово је себични текст. Ово сам ја како преусмеравам напоље отрове које пуштају ка мени. Не желим да скупљам отрове у себи. Склоните се од мене. Способни сте да мрзите. То ме ужасава. Створени сте да мрзите. Суво, упорно, снажно. Мржња у хормонима и жлездама. У мишићима. Мрзиш. Дакле постојиш.
