Ишао сам Италијом

Ишао сам Италијом затворених очију. Прекривених очију. Затворених испод белог шешира који ми падао до носа. Слике ми ништа не значе. Толико је слика које сам имао да преврћем по глави. Требало ми времена да их нађем, па да одлучим да ли ћу их задржати или не. Хиљаде и хиљаде слика блиске и даље прошлости. Пријатељи, жене, воде, земље, градови, мора, океани, новци, ужаси. Хиљаде слика које сам само једном видео и никада после. Требало ми да их поново видим, да их проберем, јер шта ће ми толико непотребних слика у глави. Ходао сам тако Италијом, тог лета, са сликама из других земаља и неких прошлих лета, јесени, зима…пролећа. Превише је слика које сам само једном видео и никад више. Зар се не запиташ колико губиш? Све те слике које видиш једном и никад више. Сигурно имаш слике неке жене коју си видео само једном, у пролазу, трамвају, реду за кафу или док излази из мора и одлази заувек. А онај водопад што си видео само једном? Сећаш ли се површине мора којом си само једном прошао, и оне пене која је само тада пенила? Имаш и ти такве слике. Слика човека док ти је био пријатељ. Слика жене док те је волела.  Прошао сам Италију гледајући слике које сам само једном видео. Друге нисам нашао.

Ишао сам Италијом зачепљених ушију. Имао сам толико песама и звукова које сам требао поново чути. Све те песме које сам чуо само једном. Сви таласи које једино и можеш чути само једном. Либијамо из Травијате коју можеш чути безброј пута и никад да буде довољно. Све отровне речи. Људима су речи пуне отрова. Људи који те воле, којима си све на свету, могу шарати речима пуним отрова у недоглед. Све те отровне речи које сам чуо само једном и потискивао их, газио у сећањима. Ишао сам Италијом и покушао да их се сетим. Једну по једну отровну реч. Онда сам размишљао о томе зашто сам им опростио, или зашто нисам. И да ли сам требао тако? Слушао сам химне које се не свирају. Слушао сам је како дише. Слушао сам све те лажи које су ми причали. Лажи нису исто што и отрови. Отрови су термити, улазе дубоко и разарају системе. Лажи су топови, нападају директно и обарају те ако си слаб. Сећао сам се тих лажи. Слушао сам како су ми причале да ме воле. Какве конструкције реченица, какав избор речи, какви тонови… И онда онај суштински, вечни, звук када ми Она рекла да ме воли. Без конструкције, без лепезе израза… Без тонова. Само један звук, настао у праску, са праском. Покретачка снага природе. Једноставан, свепрожимајући.

Ишао сам Италијом слободног носа. Мирисао сам све на шта сам наилазио. Мириса никад доста. Мирисао сам први јутарњи еспресо у Луки, између неких малих улица, којим Италијани возе бицикле и изигравају Италијане из филмова о италијанским градовима. Мирисао сам вино у Сан Ђимињану, које је сакупило мирисе свих винограда и маслињака који се пружају испод те старе тврђаве. Мирисао сам Тоскану, и мирисала је на Етрурце. Етроскана. Мирисао сам ваздух Викола Светог Петра у Сијени, оно кад први пут у животу прођеш туда. Мирисао сам новце Ломбардије. Мирисао сам возове Италије. Шинобусе. Мирисао сам залазак сунца неког града са неком историјом, у сред неке регије која је популарна. Мирисало је на слободу. Не сећам се мириса. Јер мириса никад доста.