Колико сте пута чули (или изговорили) мантру „опозицију неће народ“? Можда ређе него неколико свеприсутних као што су „опозиција нема програм“, „опозиција мора да крене од врата до врата“, „опозиција је истрошена, требају нам нови људи“. И све то зачињено са једним релативизаторским „опозиција није алтернатива овој власти“. Међутим, од свих поменутих мантри које баштини режим Александра Вучића, а које се веома добро примају међу грађанима укључујучи и међу противницима режима, најувредљивији и најсрамотнији јесте дисквалификација опозиције као слабе. У овом тескту, у којем ћу бранити опозицију као што често радим откад је криминална хоботница која влада земљом прешла све црвене линије, желим да разобличим сваку од горе наведених мантри, почевши од ове најтужније која је истовремено и национална катастрофа на дужи рок.
Слаба опозиција
Поред тога што раздваја људе од осталих животиња, језик је најмоћније оружје и оруђе које човек поседује. На пример, фасцинантно је како једна чињеница, као што је немоћ опозиције, може да звучи потпуно другачије у зависности ко ту чињеницу именује и коју последицу жели да произведе.
На пример, када сам написао „немоћ опозиције“ желео сам да замислите опозицију, и само опозицију, истргнуту из контекста, како стоји беспомоћна, импотентна. Шта нам та слика говори? Да је опозиција лоша, мање вредна, заслужено на дну. То је, уједно, и контекст који се производи наративом о слабој опозицији.
Контекст је кева, то сви добро знамо. Да бих разбио те митове о опозицији, користићу се пре свега контекстом и језиком. Хајде да видимо стварни контекст немоћне опозиције.
Најбољу метафору реалног контекста у којем се налази опозиција даје мој брат кога ћу овог пута именовати као Кенеди (јер не воли да се експонира), када је рекао да је опозиција испребијани лик који лежи на бетону док га петорица и даље газе и шутирају. Да ли је тај лик немоћан? Јесте, наравно. Али није лош, није мање вредан, нити је заслужено на дну. Имао је несрећу да су петорица манијака решила да се иживљавају над њим. У том контексту, нико ни не помишља да омаловажава оног који лежи на земљи, нити га отписује због његове неспособности или мање вредности. То је главна разлика у наративу и контексту – кривица се књижи опозицији у примеру 1 – немоћ опозиције, док се у примеру 2 – петорица шутирају једног – кривица књижи режиму.
Режим већ осам година веома ефикасно ради на томе да уништи и угази опозицију. Активисти опозиције, чланови њихових породица и други људи и компаније повезане са њима доживљавају физичко, ментално и економско насиље већ годинама. Режим заиста темељно ради на томе да уништи свако достојанство онима који су у опозицији. Последица тога је велики број људи који су, просто, одустали. Озбиљан број њих је прешао на „тамну страну“, али је највећи број одустао. Претешко је издржати ту тортуру. Неки водећи људи опозиције су преживели толико бурталну режимску кампању да су им животи (и животи њихоивх породица) неповратно окрњени, са далекосежним последицама. У том смислу, тешко је лицемерје када се за опозицију каже да је „слаба“, исто као што бисте за лика који лежи на земљи док га петорица шутирају рекли само да је „слаб“. Мислим не бисте, јел да?
Заиста ме не интересују мотиви и интереси опозиционара за то што раде, јер су они ретки који се усуђују да угрозе свој живот (и живот својих ближњих) да би се борили против хоботнице.
Да се вратим на језик и на последице. Дакле какве последице желе да изазову кључни преносиоци поруке о опозицији као „слабој“?
Прво, СНС несумњиво жели да покаже да људи немају за кога да гласају осим за њих. Ово је одлична тактика са аспекта политичке користи. Они чак не покушавају да смање бунар антирежимских гласова, већ константно раде на томе да нико са тог бунара не пије, тј да опозиција минимално захвата. То је буквално једини модус операнди политичког крила режимске хоботнице. Додуше, и криминално-насилно крило је ту понекад да потпомогне. Када Вучић скоро свакодневно мери подршку, он не мери себе, СНС или опозицију – он мери успешност бруталне кампање против опозиције. Дакле он не мери подршку, он квантификује резултате своје злотворне акције према опозицији. СНС жели да одржи слаб избор за антирежимске гласаче, и уопште не живе у илузији да ће их преокренути на своју страну. Вучић темељно ради на подели Србије, и обраћа се само својој групи, прави високе зидове међу људима јер у томе најбоље плива. Не интересује га ризик повећања могућности насиља, јер је ту јачи од осталих. Запамтите, петорица која бију онога на поду немају разлога да се плаше гнева овог што лежи – док год он лежи.
И друго, ту су противници режима који себи праве апологију не схватајући да подлежу тој грешци менталитета и поданичког карактера. Наиме, њихова суштинска подложност „моћнијем“ буди одређену одбојност и резигнацију према опозицији (која је на земљи док је петорица туку), па олакшавају себи тако што опозицију називају „слабом“ и „немоћном“, опет фрејмујући кадар на саму опозицију, без да покушају да је ставе у реалан контекст.
Вербално гажење опозиције је индикатор истог поданичког менталитета који држи на власти аутократе као што је Вучић. Ако потцењујете и ако се смејете онима који га подржавају, обожавају и уздижу у небеса, сетите се да и гажење слабих и подсмевање пораженим долази из истог извора. Тај извор се зове обожавање моћи, и посебно је изражен у аутократским културама. Оном који показује моћ и потенцију се књижи много већа способност и умешност него што је заиста има, док се оном који показује слабост, или који је ослабљен, увек критикују потези са много више скепсе и предрасуда.
Програм
Почео бих овај део са једном чињеницом – сви релевантни политички актери имају програм. Па чак и нерелевантни. Ово је регулисано чак и законом о политичким странкама. Наравно, када се шири та злонамерна мантра да опозиција нема програм циљ је да се оспори квалитет и привлачност њихових програма. Међутим, ту не лежи лицемерје – лицемерје је у наглашавању тога услед непознавања истих док се игнорише чињеница да су, под један – програми потпуно недоступни широј јавности услед бруталне медијске контроле и цензуре опозиције, и под два -програми потпуно небитни за српске бираче.
Квалитет страначких програма у Србији је друга ствар, и он је заиста катастрофа, по мом мишљењу. Но, ова чињеница не производи последице по политичке процесе у земљи, јер се странке не воде својим програмима у политичкој компетицији, већ идејама лидера и донекле идејама везаним аа кључна политичка питања у земљи. Ово је поготово видљиво када дођу на власт, јер често раде потпуно супротно од онога што им пише у програмима (најочигледнији примери СНС и Косово, или СПС и Закон о раду, итд.). Нису странке криве за ово.
Једноставно, српски бирачи не гласају на основу програма већ, пре свега, за вође и на основу перцепције о резултатима, сензибилитету, и идејама о кључним политичким питањима у том тренутку. Дакле када СНС гласач изађе на изборе овог јуна, он неће гледати програм СНС и пратити испуњеност истог, он чак и нема појма шта тамо пише, он ће пре свега гласати за Вучића, његову моћ, његова руковања са Сијем, Путином или Меркел, аутопут, сто евра, и „како је он рекао оним Албанцима доле па га се плаше сада“. Причам о гласачима који нису купљени или уцењени, наравно. Када гласач опозиције изађе на неке следеће изборе, он неће гласати за програм опозиције већ гласа што му је дојадило да га јаше хоботница и хоће само да види леђа Вучићу и СНС. Једноставно је, српски бирачи су већински политички неписмени, и чак и када би читали програм, а никада га не читају јер их не интересује, њима се не би чинио превише различитим од програма неке друге странке.
Дакле, та отуђеност странке од својих програма је узрокована незаинтересованошћу грађана за страначке програме. Да подвучем – лицемерје не лежи овде, већ у коришћењу ове чињенице да се оспори опозиција по принципу „дрш’те лопова“, док се уједно опозиција онемогућава да било какву политику кандидује у јавности.
Зато, нека онај који на основу програма гласа за режим баци први камен.
Нека онај који разуме шта је страначки програм СНС или СПС баци други камен.
Нака онај који је једном отишао на сајт СНС или СПС да прочита њихов програм баци трећи камен.
Нови људи
Ова мантра није усмерена само на опозицију, већ постоји у нашој јавности као неки ламент над лошом судбином грађана Србије којима управљају исти лоши политичари деценијама. Стално се траже нови људи, и то се наравно посебно истиче када је опозиција у питању. Опет, лицемерје, јер су, под један, и на власти исти људи, и под два, у опозицији има много нових људи јер је и природа учинила своје, поред тога што су неки поражени ипак отишли у цивиле.
Шта је, дакле, проблем код тезе да су опозицији потребни нови људи? Поред горе наведеног лицемерја, велики проблем је то што се намерно занемарује да се сваки опозиционар који и мало одскочи брутално сатанизује и уништава кроз режимске (дакле скоро све) медије. Ово нема везе са тим да ли појединац има „путера на глави“ или не, јер ако је одговор не измислиће неку најгнуснију лаж и доводити кредибилитет тог поједница до баналности.
Ово води најважнијој поенти: људи због тога неће у опозициону политику! Колико год били кивни на режим, колико год били бесни, они се веома тешко одлучују да уђу у опозиционо деловање јер тако ризикују своје животе у смислу свог достојанства, достојанства своје породице, своје запослење, своју фирму, или чак достојанство и економију својих пријатеља. Хоботница немилосрдно гази опозиционаре, поготово на локалу ван Београда, што је један од главних разлога зашто нема превише опозиције ван Београда, поготово у руралним срединама. Људи, једноставно, не желе да преузимају толико ризика у овој борби. Зато је гнусно када се људи жале на „стара лица“ у опозицији, као да они бране новим лицима да дођу на водеће позиције у опозиционој борби, а не да је њихова пасивност директна последица гебелсовске кампање режима која користи и државне ресурсе да одузме свако достојанство опозиционарима.
Данашња опозиција је једини део политичке реалности у Србији који је у последњих 15 година изнедрио нове странке и покрете, као што су ДЈБ, ПСГ, Двери, Не давимо Београд, Локални фронт, и нове лидере – Бошко Обрадовић, Зоран Лутовац, Сергеј Трифуновић, Саша Јанковић, Саша Радуловић, Добрица Веселиновић, Предраг Воштинић, итд. Невезано шта мислимо о свакој од тих организација и сваком од тих лидера.
И на крају, није тачно да бирачи отворених руку чекају нове људе, јер као прво не воле непрепознатљиве људе, као друго већ деценијама гласају за исте.
Алтернатива
Посебно се накострешим када чујем или прочитам да опозиција није алтернатива. Иако је најчешће подметачина режима и режимских пудлица, и код добронамерних је то на толико нивоа покварен аргумент, да морам да уђем у сваки ниво те покварености.
Прво, ако причамо о односу политичких снага, сваком разумном човеку је јасно да је однос неупоредив, из разлога које сам горе навео. Дакле ако говоримо о снази, то је као да гледате како петорица шутирају човека на улици и константујете да његова снага није алтернатива за снагу ове петорице. Бесрамно је, јер то уопште није такмичење већ просто гажење. Дакле наравно да политичка снага није алтернатива овом режиму који има све полуге силе, легалне и нелегалне, и не устручава се да употреби све против опозиције.
Ако, ипак, говорите да политике чине алтернативу, онда је то још један тежак спин. Као што сам горе објаснио, програми су најнебитнија ствар српске политике, поготово у главним странкама које се боре и долазе на власт. Како год се звали и коју год идеологију формално имали. Друго, чак и формална разлика у програмима не значи да је то алтернатива власти потребна за промену власти. Као што смо били сведоци, радикали су 12 година били озбиљна алтернатива власти у том смислу, свакој власти. И када су дошли на власт? Онда када су променили програм и почели да нуде исто што нуди и власт, само са предношћу онога ко није на власти и који није уздрман аферама. Сви ови домаћи душебрижници које данас можете чути како је проблем опозиције то што не нуди алтернативу овој власти су исти они који су годинама уздизали у небеса одлуку радикала да пресвуку одело и обуку оно које су носиле демократе као кључну за њихов долазак на власт. И данас их обожавају, Борис Тадић се хвали на сав глас да их је привукао на своју страну, итд. Дакле имамо радикално другачији пример – управо је то што су понудили исту политику радикале довело на власт. Зато је овај део приче булшит.
Ако је, на крају, о људима, и о томе сам писао горе. Грађани Србије неће нове људе, само се лажемо годинама. Деценијама бирају исте. Немојте ми рећи да су бирачи 2012. бирали нове људе?! СПС од 1945. године није био на власти само од 2001 – 2004. године. И након свега чујемо ту бљутаву осуду да су стари људи у опозицији, која притом има највећи резервоар нових људи, и да је то проблем. Бесмислено, увредљиво за интелигенцију.
Врата до врата
Зашто опозиција не крене од врата до врата? питају се многи душебрижници. Ни случајно не потцењујем важност ове активности за политичке актере, али да ли је заиста могуће да људи не виде у каквој држави живе, и шта значи ићи од врата до врата? Прво, за то су потребни ресурси и људи. С обзиром да смо закључили да је опозиција уништена, ту се завршава прича о ресурисима. Причу о људима смо исто закључили, људи се боје да се излажу јавности, поготово својој локалној као опозиционари. Велика већина опозицоних странака нема никакво присуство ван Београда, па чак ни у свим деловима Београда, не зато што су неспособни да направе организацију већ зато што је изазов направити локалне одборе постао ближи прављењу покрета отпора на окупираној територији. Чак и када се обе ове кључне препреке пређу, људи су толико задојени нетрпељивошћу против опозиције која им се сервира за доручак ручак и вечеру преко режимских медија, да сам одлазак међу људе представља одређену врсту ризика и озбиљне непријатности. Да не помињем оне делове где опозиција може бити иоле значајна претња режиму па се увек ангажују батинашки одреди да обесхрабе опозиционе активисте да иду по селима и градовима и промовишу антирежимске поруке.
Неће је народ
Завршио бих текст савршеним закључком који извире из истог наратава који критикујем у овом тексту – Опозицију неће народ. У тој реченици је сажето сво лицемерје и злурадост овог наратива о „лошој опозицији“ која је, или непријатељ за режимске бираче, или кривац за то што је режим на власти за оне душебрижнике који би волели да Вучић сиђе са власти али им је ипак дражи од опозиције, па се устручавају да то кажу и превале преко своје когнитивне дисонанце да се Вучић на њиховој скали драгости котира више од алтернативе.
„Опозицију неће народ“ као последица свега горе наведеног, као ламент над српском демократијом, као најава деценијске аутократије или, чак, диктатуре. „Опозицију неће народ“ је највећа претња слободи Србије у овом веку.
