Бојкот није решење

Наравно да бојкот није решење. Пре скоро годину дана сам сматрао за Талас о бојкоту, а питање је било За или Против. Избегао сам да дам одговор, можете у тексту и видети зашто, али и сада сматрам да није моје да судим опозицији која се одлучује за или против бојкота. Оно што ме иритира је константно суђење од стране анти-бојкот заједнице са аргументацијом о томе зашто бојкот није решење. Иритира ме јер они као да превиђају да ни заговрници бојкота не тврде да је бојкот решење. Одједном је учвршћен тај наратив о бојкоту као решењу за скидање криминалне хоботнице са власти. Чак иако постоје појединци у опозицији који верују у то, погрешно је тврдити да се опозициона стратегија заснива на бојкоту као решењу.

Анти-бојкот заједница, заједно са режимским наративом као и бирократском демагогијом међународних актера, паралелно пласира тезу да су избори ЈЕДИНО решење. Међутим, и нажалост, то наравно није тачно.

Подстакнут тим наративом, желео сам да расправљам о томе шта ЈЕСУ решења, тј. да вратим фокус на то које су опције заиста пред грађанима Србије.

Пре него што уђем у ту расправу, важно је да се разумемо да постоје два пута из ове политичке ситуације: селидба моћи и учвршћивање моћи. Расправа која се води у опозиционој јавности[1] се искључиво своди на аргументацију о томе који је најбољи пут до селидбе моћи од Вучића и хоботнице ка неком другом актеру (актерима), што је и логично јер су против режима. Међутим, у тој расправи као да се губи из вида да постоји и опција учвршћивања моћи као најреалнија од свих. Релевантност и извесност опције учвршћивања моћи је посебно значајна у расправама о вредности опозиције, али о томе у другом тексту.

Фото: Ђорђе Ђоковић

Три решења за Србију

Испред Србије су три пута, или три решења, од којих два воде ка селидби моћи. На крају текста ћу се осврнути на вероватноћу сва три решења.

Прво решење су избори. Човечанство још увек није смислило бољи и мирнији начин за селидбу моћи од избора, стога без даље расправе можемо да закључимо да су избори далеко најбоље решење за селидбу моћи у Србији. Цела опозиција се, несумњиво нада оваквом решењу, јер поред тога што је мирно и без последица по животе људи, овакво решење им оставља колико-толико бољу државу за управљање, и драстично смањује време које ће бити потрошено за санирање свег зла које је владајући режим нанео Србији. Ово напомињем јер се опозицији понекад неправедно књижи да не разумеју колико су избори најбоље решење за селидбу моћи и скидање режима са власти. Ако хоћете, то је национални интерес Србије –  да се моћ режиму одузме на изборима. Опозиција, дакле, не сматра да ће бојкотом срушити режим Александра Вучића, тј. да је бојкот средство за селидбу моћи уместо избора. Свако ко им то књижи их озбиљно потцењује, на граници са намерним поткопавањем. То како они тачно желе да користе бојкот у својој борби против режима је друга тема, и ту већ могу да разумем људе који кажу да им није јасно како се то бојкот спроводи и који су индикатори његовог успеха. Но, то је друга тема, иако готово једнако важна.

Вратио бих се на фокус моје расправе – избори као решење за селидбу моћи. Проблем код овог решења је што је режим Александра Вучића уложио ограман напор, утицај и новац да одстрани ту карактеристику избора из њихове сржи, као неко страно тело. О томе сам писао у мом претходном политичком сматрању : селидба моћи је једна од 4 најважније караткеристике избора. Хоботница већ 7 година усавршава механизме којима потпуно онемогућава било какву селидбу моћи на било ком нивоу. Оваква концентрација моћи у једној организацији није виђена још од периода КПЈ. Од 2013. године и скандалозних избора на северу Косова који су били вежба за оно што ће се касније реплицирати по целој Србији, режим Александра Вучића појачава свој притисак на бираче и контролу медија, и усавршава методе корупције и насиља до нивоа који још није виђен на Балкану, чак ни у Црној Гори. Високи проценти, чак преко 70 и 80 у неким општинама, и све чешће и бројније натполовичне победе уз Мики-Маусизацију резултата опозиције говоре у прилог томе. Избори који нам долазе у јуну 2020. неће бити изузетак – на њима се неће доводити у питање селидба моћи. Режим не сме да изгуби, чак не сме ни да покаже слабост јер је опсена о потентности и недодирљивости (коју опозициона јавност подгрева, узгред) Александра Вучића један од стубова хоботнице. Дакле учесници на изборима неће трчати трку да смене режим. Ако прихватимо аргумент да су ови избори наставак режимске апсолутне политичке контроле, и индикатор да ће они само наставити тим путем, поставља се следеће питање: да ли су избори у Србији решење за селидбу моћи и скидање Александра Вучића са власти? Дакле ако цела једна криминална хоботница постоји и екстракује милијарде из српске економије на основу опстанка Аелксандра Вучића на позицији моћи, да ли је извесније да ће они престати или наставити да користе изборе у сврху опстанка Александра Вучића на тој позицији? Несумњиво је да оно што ради та организација у потпуности онемогућава политичким актерима да трче изборне трке у циљу селидбе моћи.

Ако избори престану да буду решење за селидбу моћи, оно што остаје као наслеђе хиљада година историје човека у борби за моћ јесте насиље. Историјски гледано, насиље је вероватно најзаступљенији и најефикаснији начини промене власти и селидбе моћи, иако често нестабилан. Опет као код избора, без даље расправе ово је далеко лошије и разорније решење за селидбу моћи од избора. То што је насиље лоше решење све мање утиче на реалност истог, јер је Вучић управо актер који већ годинама прави дубоке поделе у друштву и гура друштво на ивицу сукоба. Вучићев режим веома ефикасно комбинује медијску контролу, пласирање понижавајућих наратива, претње и спровођење претњи како би ефикасно одстрањивали, неутралисали и анатемисали сваког актера који прети да угрози њихову моћ на изборима или у јавном мњењу. Од пилот вежбе 2013. на северу Косова када су насилне групе коришћене за завођење реда и спровођење обећања које је он дао својим инструкторима са запада не би ли дошао у позицију моћи, и великодушне подршке коју је добио од стране целе међународне заједнице, али и великог дела домаће јавности за то, режим интезивно и учестало користи насилне групе и тако фрустрира и омаловажава грађане широм Србије. Насиље има одређене границе трпљења, наравно, иако се чини да то не утиче на режим да смањи гас ка провалији. Последња ескалација, када је режим ангажовао своје насилне групе да упадају људима у зграде и на њиховим крововима у сред пандемије пале бакљаде и пуштају антиопозиционе поруке на скупим и јаким разгласима показује да режим нема намеру да стане. Насиље рађа насиље. Вишегодишње понижавање грађана, али и уништавање достојанства и живота опозиционим актерима и њиховим породицама само продубљује поделе и гура грађане ка одбрани и посезању за сличним решењима. Ганди не хода међу Србима. У таквом окружењу, насиље истиче кандидатуру за опцију како преселити моћ. Зашто Вучић не одустаје од тог пута? Веома једноставно, зато што је насиље терен на којем је несумњиво јачи. Контролише моћ државе, контролише безбедносне службе, контролише криминалне и насилне групе. У таквом тренутном односу, насиље може да буде коначни тријумф Вучићеве аутократије, уколико антирежимске снаге и посезање за насиљем не би имало значајну подршку народа, као на пример 5. октобра. Тренутно, Вучић је у много бољој позицији него Милошевић 2000. тј. његова контрола насилних и криминалних елемената у друштву је много јача и, можемо слободно рећи, паметнија и бескрупулознија. Милошевић је користио обавештајну службу за своје прљаве изведбе (док су му криминални актери били на ратним фронтовима), док Вучић користи недржавне актере. Неко је изгледа на време гледао Пики Блајндерсе и дивио се Черчилу.

Извор: Данас

Ако се не деси ни један од претходна два сценарија селидбе моћи, преостаје само учвршћивање моћи и опстанак хоботнице на власти. Учвршћивање моћи је веома реалан сценарио, и не морамо да идемо далеко да бисмо видели како то у пракси изгледа – погледајте режим Мила Ђукановића у Црној Гори. Учвршћивање моћи је све тежи сценарио за евентуалну промену власти како време пролази. На крају, сви се навикну и прихвате ту реалност, и ако се не десе неки тектонски међународни поремећаји, аутократе могу да владају деценијама без већих изазова. Дугорочно, учвршћивање аутократске моћи је најразорнији сценарио по слободу, достојанство и личну безбедност људи, док нужно не мора да буде лош по колективну безбедност и економију. Зато такви режими и опстају лакше од, на пример, тиранија. Извеност овог решења се НЕ СМЕ потценити. Разумљиво је да Вучић и сви његови коалициони партнери и квазиопозициони пајаци намерно изостављају ово решење и наступају као да за њих ова опција не постоји. Са друге стране, веома је поразно често и случајно изостављање ове опције, или из незнања или из неутемељног оптимизма и вере у међународну заједницу или слободољубивост српског народа.

Вероватноћа сваког од три решења

Апсолутна власт носи апсолутну одговорност, како гласе графити ових недеља на зградама по Србији. У том смислу, Вучић тренутно диригује темпо и одлучује којем решењу се Србија приближава. Као и сваки аутократа, он наравно стреми трећем решењу, али се аутократе разликују у томе са којим од прва два решења кокетирају у намери да каналишу антирежимске тенденције. Вучић, за разлику од Мила игра на прелазу насиља и учвршћивања, док Мило игра на прелазу унапред добијених избора и учвршћивања. Ово је последица демократског развоја две земље, јер је Милу несумњиво лакше с обзиром да никада није било селидбе моћи у Црној Гори, док је Србија имала покушај након 5. октобра, неколико пута успешно селивши моћ (СПС>ДС>ДСС>ДС>СНС). Вучић је и дошао у позицију моћи тако што се моћ преселила на изборима, и чињеница је да је морао, и мора, много јаче да вуче демократску регресију него Мило.

Дакле, последица Вучићевог плеса између Насиља и Учвршћивања моћи је таква да су те две опције, тренутно, много реалније у односу на Изборе. Ако ме питате за најреалнију, то би свакако била трећа, тј Учвршћивање моћи и вишедеценијска аутократија. Избори су, нажалост, тренутно мање реално решење за селидбу моћи од Насиља.

Задатак за опозицију

Кључна ствар је одузети Вучићу диргентску палицу овог темпа, и усмеравати ток политичке историје Србије ка првом решењу. Шта год опозиција изабере као превозно средство ка том путу, излазак на изборе или бојкот или нешто треће, нека изабере оно што је најефикасније у тој борби. Опозиција која бојкотује се, очигледно, одлучила за “disruption” илити потез који покушава да изненадно промени планирани ток, док се опозиција која излази на изборе, тј. ПСГ за сада, одлучила за учешће у фасадним политичким процесима са идејoм да тако ојачају и допру до већег броја људи, с тим да се за допирање и стање кредибилитета пре свих пита Вучић.

[1] Овај термин је почео да оптерећује расправе, и склон сам томе да га треба заменити. Број људи који се противи режиму је много већи од броја људи који подржава све опозиционе странке укупно, и зато морамо наћи термин који је прилагођенији првој групи људи. Има покушаја да ту јавност назову „демократска“, и да праве натегнуту, и сасвим могуће лажну поделу на ауторкатску и демократску јавност, али ја мислим да је то слепа улица. Много је прикладније ту јавност назвати антирежимска.