Александар Вучић је имао неколико коперниканских обрта у својој политици непосредно пре и током своје владавине, а један од најупечатљивијих је, свакако, однос према распаду СССР и СФРЈ и највећем геополитичком догађају у Европи након Другог светског рата, а то је пад Берлинског зида. Иако је Вучић рециклирао речи које је често користио професор Факултета политичких наука Предраг Симић, те речи и даље снажно одјекују српском политиком, али и у сматрањима различитих експерата за Балкан: „Срби су преспавали пад Берлинског зида“.
„Коперникански обрт“ је позитивна метафора, и намерно је користим упркос томе што се „обрти“ у политици најчешће перципирају негативно, као супротност позитивној политици заснованој на принципима. Политика није физика, и принципи су много чешће пластелин политике него чврсто дрво. Мада се и дрво обрађује.
Но, вратимо се геополитици. Све до 24. фебруара 2022. године и инвазије Русије на Украјину, пад Берлинског зида је била геополитичка вододелница. Међутим, ово чему данас присуствујемо је, сасвим могуће, најконсеквентнији догађај у 21. веку, ако не до краја истог онда бар до друге половине 21. века. Већ данима се осећа јак немир поводом свега што се дешава у Украјини, чак и међу људима који се заиста разумеју у међународне односе, а са којима имам срећу да често размењујем мишљења. Међутим, све до разговора са пријатељем, кога ћу за потребе овог текста именовати Пушкин, нисам успео да дестилујем овај догађај кроз интерес Србије, и последице које може да има на нас. Пушкин је ракао ту реченицу која ми звони у ушима: „Срби ће опет да преспавају пад Берлинског зида.“
Не само да се потпуно слажем са овим упозорењем, него сматрам да је дошло у право време. Парадоксално, може нам се десити да управо Александар Вучић буде музичар те успаванке за Србље.
Став Србије, који је Вучић изнео пре неколико дана, сам сматрао најбољим у датом тренутку. И даље га сматрам, али подвлачим – у том датом тренутку. Невероватном брзином се ређају догађаји, и не мислим на ратну зону него на све што се дешава као реакција на агресију. „Дати тренуци“ не трају више од два дана, и већ данас је време за промену става.
Данас већ није време за спавање, већ за буђење и коперникански обрт српске позиције у односу на Русију и Путина.
Да ли у мојим речима читате предлог да се Србија сврста против Русије и Путина? Да, зато што је ово историјски тренутак у којем опредељивање малих држава и народа носи вишедеценијске консеквенце, а сматрам да сврставање уз Русију (јер је и међупозиција, какву држимо тренутно, сврставање уз Русију) више није опција. Објаснићу и зашто на самом крају текста. Пре тога је важно да напомен да уопште не улазим у моралну супремацију Запада у односу на Русију у овом случају, јер она не постоји, као ни у разраду количине кривице, јер је највећа кривица Русије тј. Путина.
Кључни аргумент
Свет вероватно никада није присуствовао овако масовном и координисаном кенсловању[1] једне државе и народа као што се управо дешава са Русијом. Ми у Србији, због санкција деведесетих, разумемо бол и фрустрацију коју има народ изложен оваквим остракизмом из цивилизације, и због тога смо посебно осетљиви. Ужаснут сам овиме што се дешава том братском народу, и сматрам да је реакције Европе, пре свих, прејака. Но, такође сам као и већина света ужаснут ономе што се дешава Украјини и украјинском народу. Срби се и у томе једнако могу поистоветити, јер смо 1999. године преживели агресију НАТО коалиције и на исти начин као Украјнци били подвргнути агресији вишеструко моћнијег непријатеља.
Али вратимо се кенсловању. Овако јако искључивање свих делова руског друштва из међународног општења не може да буде привремено. Европа et al су одлучили да потпуно изолују Русију, и то ће вероватно трајати док год је Путин на власти, невезано од тога кад и како се завршио рат у Украјини. Ово се не мења мировним уговором, и Русија се неће опоравити од овог остракизма док год их свет буде гледао кроз Путина. Ако мислите да Путин има кечеве у рукаву, и да ће се уценама (нпр. гасом и нафтом) вратити са озбиљним кредибилитетом у међународне односе, онда не разумете моћ стигме. И баш је та стигма мој кључни аргумент за сврставање против Русије (имам и формалне аргументе, о томе испод).
Србија се још није опоравила од стигме која јој је наметнута деведесетих, и таман када је време својим протоком почело да нас вади из тог живог блата, ми ризикујемо да се подвучемо под антируску стигму која ће владати светом у наредним деценијама. У очима конзумената стигме, то би био природни наставак купања у живом блату, и фактички природно станиште Србије и Срба. Ми не смемо то да дозволимо. Када кажем ми, мислим једнако и на Србију и Србе у региону. Нагли коперникански обрт би нам помогао да снажним покретима отресемо стигму деведесетих и помогнемо себи у годинама и деценијама које долазе. Прво, зато што би сврставање Србије јаче одзвонило него свсрставање дежурних антируских држава. И друго, то би нам последично донело бољу позицију у односу на оне који су већ дуго сврстани са Европом. Нефер у односу на њих, знам, али тако функционишу међунарони односи.
Формални аргумент
Србија, за разлику од већине земаља у свету, има савршен формални аргумент за сврставање против Русије, јер је и сама жртва кршења међународног права и агресије моћне светске силе која је натерала Србију да се уклони са дела своје територије. Овај аргумент већ стоји у званичној позицији Србије, али је и сјајан темељ за јаснију осуду Русије и удаљавање од исте. Тиме би Србија показала принципијелност у одбрани међунароног права и принципа територијалног интегритета и суверенитета, и донекле морално ојачала свој став код спонзора косовске независности. Држање за овај принцип је све што мале државе и народи имају. Моћни се држе за моћ, мали се држе за право.
Дакле паралелно са коперниканским обртом који ће одзвањати у западној јавности, Србија би могла да забележи пар политичких поена промовишући принцип који већ деценијама брани.
Шта ће рећи Русија?
Благо речено, биће изузетно љути. Причам о Путину и руководству највише. И тај негативни однос ће трајати док је Путин на власти у Русији, што ће се вероватно преклапати са периодом изопштености Русије. Међутим, имаћемо изговоре за тај ударац братском народу. И Руси су много пута задавали тешке ударце нама кроз историју, а последње немо посматрање (и повремено гласање против интересе Срба) док нас мрцваре деведесетих се правдало слабошћу Русије. Ок, и ми смо слаби сада. Опростили смо слабост Русији, опростиће и они нама слабост. Чак смо и Црној Гори донекле опростили нож у леђа јер су признали Косово, а било је само потребно да падне диктатор Мило и на власт дођу људи који не гледају на Србе као непријатеље да би се тај негативни сентимент мало нивелисао, иако они нису одустали од признања Косова. Нећете наћи много морала и етике у уџбеницима из међународних односа. И дугу традицију бугарских „ножева у леђа“ смо заборавили, иако живи кроз мим културу, али у свим истраживањима је видно да Бугари нису ни у прва три перцепирана „непријатеља“ српског народа.
Негативан однос Русије према Србији ће трајати док је Путин на власти, и колико год тешко то било изводљиво након деценијског грађења Путинофилије у Србији од стране актуелног режима, овај потез (сврставање против Русије) би требало да фрејмујемо као потез против Путина.
Шта ћемо онда за Косово? Шта ћемо за гас?
Наравно да овакав потез не би прошао без последица. Јавност је, пре свега, забринута за питање Косова. Али размислите. Колика ће бити снага Русије у међународном општењу сада када је овако изопштена? То није више та Русија. Мислите ли да ће истом снагом моћи да подржавају Србију, и да ће их остали актери прихватити као кредибилног учесника у оваким процесима? Тешко.
Са друге стране, Косово има можда и веће проблеме за постизање назависности и пријем у УН од Русије. Поготово ако имамо у виду да је Путин јавно прихватио принцип да територијални интегритет и суверенитет неке земље престаје да постоји онда када то одлучи моћна светска сила сама нашавши довољно добар разлог (поред инвазије, то се и вербално експлицитно испољило непосредно пре напада на Украјину, када је Лавров довео у питање право Украјине на територијални интегритет и суверенитет[2]). Путин је савршено искористио и, између осталог, исту такву одлуку САД и НАТО 1999. године. Њему пример Косова сада одговара, и он га у последње време обилато користи. Велико је питање колико ће он стајати иза територијалног интегритета и суверенитета Србије у преговорима који се буду дешавали након успостављања мира у Украјини. У случају трговине, верујем да би нас продао без да трепне, уколико би тиме добио признање Крима и неких других територија, невезано дал смо му остали верни или не.
Тако да је у смислу међунардоног права Кина много већи проблем за Косово, и много више потенцијални партнер Србије него Русија. И у случају Украјине је јасно да Кина држи тај принцип, и не гледа благонаклоно на инвазију Русије, иако је искористила прилику да оптужи НАТО и САД за највећи допринос кризи, и тако формално стане на страну руског партнера. Што се тиче уласка Косова у ЕУ и НАТО, оно има већи проблем у европским земљама који не признају независност Косово, и који ће тек сад, верујем, имати чврст став против кршења принципа територијалног интегритета и суверенитета.
Руски гас је, тренутно, ненадокнадив за Србију. Уколико Русија заврне гас Европи (што је мало вероватно), ми свакако губимо гас јер он до нас долази преко ЕУ. Уколико нам „само“ престане давати повлашћену цену, то би било критично за српску економију. У том смислу, Србија би пре оваквог сврставања против Русије требало да обезбеди „падобран“ у сарадњи са ЕУ и САД.
Где се, у ствари, сврставамо? И зашто Русија више није опција?
Све време причам о сврставању против Русије, и питање које се намеће је: а где се сврставамо?
У Европу, где одувек припадамо, и географски, и културолошки, и филозофски, и гастрономски, и на сваки други начин који чини сваки наш дан и годину. Дуго Европа није била јединственија по неком питању, и дуго није имала овако јак и координисан одговор. Тек од недавно сам заговорник приступања Србије ЕУ, иако је та реалност далека, али ово није само ЕУ одговор, ово је свеевропски одговор, и ми би примарно требало да се сврстамо уз Европу. Напомињем да никада нисам био апостол идеје „Европа нема алтернативу“, чак мислим да нам је тај приступ уништио многе прилике да будемо нормално и напредно друштво. И сада не тврдим да је то сврставање у Европу једина алтернатива, тј. опција. Има и других опција. Тј, још једна.
Кина је опција. Светска сила број 2, сваким даном овог конфликта скупља поене док се Запад и Русија сукобљавају, и свакако ће бити прва у реду да испуни вакум у Европи (поготово на Западном Балкану) који ће настати одласком Русије. Код нас су већ јако загазили. Ето, и Кина је опција. Међутим, ја увек бирам Европу јер је Србија европска држава и цео наш живот, сваки наш дан је европски. То је ствар културе. Тек када упознате ваневропске културе схватите колико смо исто са Европом, иако вам се површински можда чини да не можемо никада бити исто са Италијанима, Норвежанима или Белгијанцима.
Али Русија није више опција. Изопштена, истрошена, стигматизована, Русија више није опција уз коју можемо да се сврстамо, чак ни по појединачним питањима. Путин је зацементирао своју земљу, и тек са променом власти можемо да очекујемо повратак Русије у свет. Кажем ово са тугом, јер је руска култура градивни део ове европске о којој причам, и сматрам да ће недостајати свима. Међутим, немојте имати сумње да је Путин ушао у рат који ће га потрошити, и из којег ће тешко изаћи јачи. Да не причам што је на својим границама добио још једну државу која не подноси Русију слично као Пољска. Ово под претпоставком да не окупира Украјину на дуже, што верујем да би био најгори сценарио по Русију.
Русија није опција и када бисмо хтели да буде. Транспорт и комуникације су пресечени, трговина такође, све мреже у којима смо били заједно са Русијом су покидане. Ми смо, у ствари, и увели санкције Русије а да то још нисмо урадили. Јер сви светски форуми у којима смо општили са Русијом сада искључују Русију, и ми са њима по инерцији не можемо имати односе какви су били. Имајте ово у виду када процењујете ризике, поред оних већ наведених а то су Косово и гас. Већ се прича о милионским губицима српске привреде због немогућности извоза у Русију[3]. Понављам, и без да смо им увели санкције.
Зато хајде да навијемо будилник, не преспавамо још један геополитички земљотрес, и ухватимо воз за Европу.
[1] Cancel culture, модерна форма остракизма – https://g.co/kgs/AGsLhC
[2] Russia’s Foreign Minister Sergei Lavrov questioned whether Ukraine had a right to sovereignty because he said the government in Kyiv did not represent the country’s constituent parts https://www.youtube.com/watch?v=Xp9Cvxzs_WE
[3] https://www.novosti.rs/vesti/ekonomija/1091030/ugrozen-nas-izvoz-rusiju-privredna-komora-srbije-teskocama-transportu-zbog-sukoba-ukrajini
You might also like
