Последњих недеља је веома гласно негодовање због побуне радника Фијата, и то не од стране режима који би требало да буде највише погођен (у смислу политичке цене) овом побуном, већ од стране јавности која је номинално опозициона. Негодовање се своди на „па ви сте гласали за ове, ето вам сад“. Ово је окидач да напишем мишљење које је пред вама. Самим тим што је окидач, то значи да постоји још језеро узрока у последње време, преко еколошких протеста, посебно оних против Рио Тинта, па и грађанских протеста широм Србије раније.
Иако ми је јасна интуитивност таквих реакција, имам потребу да објасним зашто мислим да је са аспекта рационалне аргументације направљена велика грешка када се осуђују радници Фијата да су подржавали овај режим годинама.
Грешка је у следећем: полази се од премисе да у Србији постоји држава, тј скуп институција којима се управља српским друштвом. Да је та премиса тачна, једна од институција система, избори тј. гласање, би заиста била најучинковитија платформа за утицање на политичко одлучивање. Самим тим, аргумент да су радници Фијата (и многи други у претходно наведеним случајевима) морали да искористе изборе да кажњавају лошу власт, би био ваљан.
Међутим, та премиса је погрешна, и ту пада у воду свака хајка на групе које своје проблеме не решавају изборима или „у оквиру институција система“. Ово је најважнији део текста, где бих желеио да изложим зашто је премиса погрешна.
Дакле у Србији не постоји држава, већ друштвом управља мафијашка хоботница која ја заробила (зграбила) исту. Ова група људи већ деценију темељно ради на уништавању свих институција државе Србије, и свођење целе државе на само једну институцију, а то је Александар Вучић (невезано од тога коју фунцкију тренутно држи). Уништавање институција има једну изузетно важну употребну вредност за ту екипу, а то је учвршћивање личне власти Александра Вучића. Наиме, лична апсолутна власт омогућава најефикаснији систем одлучивања и управљања једним друштвом, и чини екипу (којој та личност припада) неограниченом да екстракује (отима, краде) природне и државне ресурсе, у овом случају Србије. Међутим, уништавање институција има и нуспојаве које режиму не одговорају. Најважнија нуспојава је, управо, улица као полуга утицаја на политичко одлучивање.
Иако му не одговара, Александар Вучић је лично допринео развоју ове алтернативе у Србији. У својој нездравој склоности да буде и макро- и микро-менаџер свега у Србији, да се пита и за авионе и балоне и шампоне, од своје улоге је створио полубожанство које је извор сваке коначне политичке одлуке. У оквиру своје злочиначке удруге, подстакао је такмичење ко ће на бољи и сликовитији начин да опева његове надљудске карактеристике, и ко ће чешће и снажније да му припише заслугу за сваки резултат који се комуницира, од куцања ексера, преко асфалтирања до запрашивања комараца. Као такав, природно је постао адреса сваке побуне делова наше српске политичке заједнице. Људима је, у ствари, олакшао политичку борбу – сваки већи проблем у Србији се решава тако што заинтересована група моли/захтева/протестује према Александру Вучићу, и са њим директно прави договоре о свом проблему. Грађанима Србије вишу нису потребне институције да решавају крупније друптвене проблеме, па чак ни партикуларне ако под партикуларне водимо мање групе. Све што треба да ураде је да директно притисну Александра Вучића, најчешће кроз улицу. Јер он сада седи на фараонском трону, на рушевинама институција државе Србије, и својим мачем сече одлуке које управљају овим друштвом. Молиоци долазе директно пред фараона да изложе свој проблем, не постоји било шта између грађана и владара.
Ту долазимо до кључног ааргумента. Ако је улица постала основна полуга утицаја, не постоји ниједан разлог да оптужујете раднике Фијата да су пропустили шансу на гласању да изразе протест. Чак и да је тачно да је огромна већина њих гласала за Вучића (заиста немам појма), тај аргумент би опет био лош. Јер грађани Србије већ дуго мисле да се изборима ништа не мења, али и немају наду да ће се променити власт на изборима (за ове тврдње имам и конкретне податке). Дакле за грађане Србије, избори нису полуга утицаја. Грађани не сматрају да се власт мења изборима, огроман број верује да је сваки систем за њих исти, грађани већ дуго у великим бројевима мисле да се ова власт неће сменити на следећим изборима, и веома су отуђени од политике и политичара. Вучић је овим осећајима додао на тежини уништавањем опозиције, и дугогодишњом бруталном ефикасном кампањом којом држи сваког новог опозиционог актера на ниском нивоу популарности, уз помоћ гебелсовског медијског система којим управља. Без добре алтернативе, уверио је грађане у осећају да „су сви исти“ што је увек једнако „сви су исти па нек остане овако како јесте“.
Зашто би, онда, радници Фијата сматрали другачије? Били полиитчки писмени или не, свима им је јасно да ће добити оно што желе само преко улице. Ко може да их криви? У праву су. Да ли је, ипак, требало да гласају масовно против СНС и тиме нанесу ударац тој странци у Крагујевцу? Небитно. За њих би исход био исти. Радници Фијата (и многи пре њих, и нажалост многи после њих) савршено добро разумеју политичку динамику у Србији.
Да закључим: и да су сви радници Фијата редом гласали за Вучића овог априла, то не говори о њиховој политичкој писмености и одговорности, већ супортно – то говори у прилго тези да у Србији не постоје институције система, и да и радници Фијата, и удружења грађана из области Јадра, и многи други веома добро разумеју полуге утицаја на власт у таквом окружењу.
И на крају, да се кратко осврнем на феномен „оквир институција система“ на који се тако често позивају и домаћи душебрижници, али и извршиоци овог режима.
„Оквир институција система“ је постало последње уточиште мафијашке хоботнице која управља овим друштвом. Сваки пут када Александар Вучић, или неко од његових извршилаца, потегне судове, тужилаштво, истраге, полицију, гласање, већину, Скупштину, РЕМ, итд. – то је сигнал да мафијашка хоботница бежи у своје уточиште које се колоквијално назива „оквири институција система“. То је њихова тврђава живих зидова, за коју знају да нико не сме да руши јер би тиме рушио државу. Веома угодна позиција за унутрашње узурпаторе државе, можда и најважнија караткеристика заробљене (или зграбљене) државе – коришћење институција као живог зида направљеног од таоца. Хоботница својим пипцима отима и управља, и када год буде оптужена за криминал и корупцију, повлачи се као корњача у свој оклоп тј. иза живог зида својих таоца, а то су бивше институције државе.
Зато је рушење оваквог режима на миран начин, и без кршења норми, готово немогућ.
You might also like
