Две непријатне истине

Добродошли на још један текст са мојим потписом чији поднаслов може бити и „опозиција није крива“. Али не брините, апологија опозиције није тема овог текста. Кажем не брините, не зато што немам намеру да наставим да браним опозицију (свакако да имам), већ зато што видим да смо после ових избора поново дубоко загазили у наратив „опозиција крива за све“. У овом тексту нема опозиције, није тема, ни као споредна улога, не бавим се њоме.

У ствари, у овом тексту се не бавим ни опозиционом јавношћу, дакле ни гласачима опозиције. Све што пише испод односи се на гласаче власти. Немојте да упаднете у замку и помислите „а опозиција није ово, а опозиција јесте ово“ док читате овај урадак. Ово што пишем нема везе са тим шта опозиција јесте или није урадила, и то не говорим заговарачки већ као чињеницу. Самим тим нема везе ни са бројем гласача опозиције, нити са односом опозиционих гласача према ономе што издвајам испод.

Дакле у кратком уратку који следи излажем неке непријатне истине. Непријатне су пре свега за нас који се бавимо политиком, али и за све грађане Србије.

Основа сматрања: „кажњавање“ као функција избора

 Један од основних принципа управљања државом путем избора, тј. употребе избора као механизма доношења одлука о томе ко ће, и на који начин, управљати државом, јесте кажњавање такмичара (кандидата, странака, листа). Сматра се аксиомом да грађани на изборима кажњавају или не кажњавају, и зато у свакој изборној анализи стручњака, али и политичара, можете пронаћи мотив „кажњавања“ . Далеко од тога да је ово једина функција избора, али је ова функција избора аксиом, не доводи се у питање. Кажњавање. Лоше политике, лоших управљача, лоших резултата, лоших потеза. Није чак нужно ни да нешто буде лоше да би се казнило, довољно је да се бирачима не свиђа.

Контекст: шта се десило између избора 2022. и 2023.

Верујем да свако ко чита овај текст зна шта ћу написати, али је важно да истакнем политички значај ових догађаја, поред друштвених који су свима јасни.

Трагедије у мају, незабележен раст цена у Србији (ако не рачунамо хиперинфлацију деведесетих), као и фијаско државне политике према Косову су три догађаја и процеса која су истовремено погодили Србију, и која су, заједно, политички цунами за сваку власт у свету, била она аутократска или демократска. Необјашњива неспособност Вучића и његовог режима да управља овим кризама је додатан терет на одрживост његове политичке позиције, што значи да би ови догађаји и процеси били озбиљан ударац на власт и у случају да су боље реаговали на исте.

Са теретом ових монументалних криза је Вучић ушао у изборе. Поврх свега, све три кризе су самообјашњујуће: нико у Србији никоме не мора да црта колико су масовна убиства лоша, колико је лоше када храна поскупи дупло за годину дана, колико је лоше када Србе на Косову убијају и етнички чисте свакодневно.  И нико никоме не мора да црта ко држи сву моћ у земљи, тј. у кога се гледа да решава ове кризе.

Чињенице: изборни резултат власти

На изборима одржаним у недељу, 17. децембра, странке власти (СНС и СПС) су освојиле један мандат мање него пре годину ипо дана (56 мандата 2022.) на изборима за скупштину Београда, док су освојиле четири мандата мање него пре годину ипо дана (151 мандат 2022.) на изборима за Народну скупштину Републике Србије.

Много је сликовитије ако вам то представим кроз апсолутни број гласова које су добиле ове две странке заједно.

Резултати избора 2023. које овде излажем су они које сам узео са страница РИК-а и ГИК-а у време писања текста, дакле ово нису коначни резултати избора , поготово што нам тек следи понављање избора на одређеном броју бирачких места.

Сажетак: слагалица претходног – основа, контекст, чињенице, закључак

1. Сматра се аксиомом да грађани на изборима кажњавају или не кажњавају.
2. Масовна убиства у мају и велика национална траума, вртоглави раст цена, фијаско косовске политике.
3. 48 хиљада гласова мање него 2022. године на Републици, и 30 хиљада гласова мање у Београду.
4. Бирачи власти нису казнили власт за незапамћену секвенцу криза у последњих 11 година.

Разрада: непријатне истине

Непријатна истина 1

Српска напредна странка је брутално покрала изборе у недељу 17. децембра 2023. године. Иначе уходан и ефикасан систем за крађу гласова, куповину, уцене и изборне махинације је доведен на виши ниво, и крали су више него икад.

То је следећи сценарио: грађани јесу казнили власт, тј много значајнији део (од минорних 48 хиљада) њихових бирача из 2022. године је био потрешен мајским трагедијама, насиљем у друштву, осетио је незабележена повећања цена на својој кожи, због свега тога био изузетно незадовољан, и као кап која је прелила чашу им је дошло национално понижење на Косову (укључујући и де факто признање Косова прихватањем француско-немачког плана), и они су решили да казне оне за које су гласали пре само годину ипо дана, и дају глас другоме. Рецимо стотине хиљада гласача власти (од оних 2 милиона из 2022. године) је одлучило да гласа за друге странке. Међутим, то се не види у бројкама зато што је власт брутално покрала изборе.

Непријатна истина 2

Користећи скоро апсолутну контролу медија, и уз квалитетну кампању која је таргетовала праве циљне групе прецизним порукама, власт је успела да се избори са овим цунамијем криза и сачува изборни резултат из прошле године на готово истом нивоу. Показали су, пре свега СНС, да је могуће потпуно неутралисање огромних криза које погођају сваког бирача на начин да ти бирачи и даље гласају за оне који су одговорни – или за саме кризе или за катастрофалну реакцију на кризе.

Чак и кризе огромне магнитуде, које улазе у кућу, срце и душу сваког бирача у исто време попут старозаветних казни једној заједници, могуће је да једна власт исконтролише осећања беса, страве, неизвесности, несигурности, разочарења, па чак и националног понижења, под условом да има апсолутну контролу медија и добро осмишљену кампању. И тако остане некажњена од стране сопствених бирача.

Свраб логике

Логички свраб који би читалац могао да има у овом тренутку је следећи:

1. прво, ове две „истине“ су алтернативне, тј. само једна од њих може заиста бити то – истина;
2. и друго, ове две „истине“ нису нове, људи одавно причају о њима, из избора у изборе нам се понављају исте ствари, исте крађе, манипулације, медијска доминација, па читаоцу можда није јасно зашто их зовем непријатним када смо их већ нормализовали, нажалост.

Читалац добро примећује, те коначно долазимо до поенте текста (знам, знам…).

Поента текста

Није битно која од горе наведених истина је заиста то – истина. Није битно ни да ли је, можда, истина нешто између, тј. комбинација обе. Непријатност је у следећем: чак ни кризе оволиког обима, утицаја и разора не могу да оштете ову власт на изборима. А тешко је замислити веће кризе од ових, осим да одемо у катастрофичне сценарије ратова, глади и природних апокалипса. Дакле непријатна је чињеница да овакви политички ударци могу да буду потпуно неутралисани. И то, опет, није непријатно зато што је ново и нико то није очекивао (најављивао), већ зато што брутално негира политичку поставку која каже да велике кризе воде кажњавању власти од стране бирача.

Ово се не решава изборима. Зато сам у уводу рекао да је то непријатна вест за нас који се бавимо политиком. Оквири политичког система су јасни, и ако власт има око 2 милиона гласова, они имају већину[i]. Годинама говоримо да власт мора да изгуби гласове да би дошло до промене. Уколико власт не може да изгуби гласове, не може доћи до промене. Уколико власт у условима овако монументалних криза није изгубила значајан број гласова (бруталном крађом, медијском контролом, добром кампањоим, небитно), не постоји други начин да их изгуби.

Чак и Београд, који је можда и највише погођен поменутим кризама (обе трагедије се десиле у Београду), није забележио значајан пад броја гласова које је добила власт. Опет, било бруталном крађом, или другим нелегалним и нелегитимним радњама, ово је исход.

Ово се не решава изборима, и то је непријатна вест и за грађане. Јер у друштвима у којима се власт не мења на изборима, мења се на улици. Или се не мења уопште.

Дисклејмер

Све време користим заједнички резултат СНС и СПС као референцу. То радим зато што по свим истраживањима које смо радили, али и у које сам имао увид, ове гласаче групишемо као један блок који дели сличне вредности и бирачке преференције. Уколико бисмо, ипак, гледали одвојено, могли бисмо да закључимо да СНС не само да није кажњена, већ је и награђана значајним повећањем броја гласова, док је СПС драстично кажњена за горе наведене кризе. Али скапирали сте колико то звучи бесмислено.

Да не останем дужан, моје објашњење изборног резултата на парламентарним изборима прошле године (2022.) је следеће: бирачи власти су имали прилику да гласају и за Александра Вучића (листић за председничке изборе, где Дачића није ни било) и тако остану лојални њему, али и да на другом листићу заокруже Ивицу Дачића, истог дана на истом месту. То је основни разлог те аномалије у изборним резултатима ове две странке од 2014. до данас. Ове године се вратило у нормалу.

[i] Подсећам да је стварна излазност у Србији доста велика, где имамо око четвртину или петину апстинената, што је европски просек по тумачењима стручњака који се баве упоредним изборним системима.Излазност од око 60 процената звучи лошије јер се односи на бирачки списак, а у бирачком списку је бар милион и двеста хиљада људи више него што стварно има бирача који живе у Србији. У том списку и они који су емигрирали, и људи из окруђења који имају српско држављанство.