Избори у Србији – Дал?

Да ли нас на пролеће чекају избори? Рекао бих да да. То што их зовемо изборима, и што ћемо их увек називати изборима нам ништа не говори о њиховој суштини. У овом тексту желим да говорим о карактеристикама избора, а најважније су, по мом мишљењу, следеће: Политичка одговорност, Селидба моћи, Легитимитет и Компетиција.

Политичка одговорност

Избори су најразвијенији и најмање мањкав механизам санкционисања политичке одговорности који су људи до сада смислили. Политичка одговорност се у демократијама оцењује и санкционише кроз изборе, на којима на веома једноставан и сликовит начин бирачи поручују и пресуђују политичарима и њиховим политикама, (не)испуњеним обећањима, понудама и резултатима. Политичка одговорност је комплексан феномен, који обухвата различите облике трговине између бирача и политичара, од најпримитивнијих као што су куповина гласова и трговина утицајем, до обећавања и испуњавања великих друштвених реформи које су од интереса једној или више друштвених група, или целом друштву.

Избори на пролеће 2020. године ће делимично садржати политичку одговорност. На пример, сви клијенти владајуће партије и њених партнера ће имати прилику да упражњавају базични облик политичке трговине, гласајући за прошле и будуће бенефиције. Међутим, изборима ће фалити напреднији облици политичке одговорности. Иако ће гласачи СНС-а (они који нису клијенти, и они који нису уцењени или под претњом) имати прилику да награде Вучића и СНС за политику и резултате, чињеница је да значајан број грађана, они који су незадовољни влашћу а којих је око 40 процената, неће имати прилику да казне Вучића из два разлога: прво, јер опозиција не учествује на изборима те неће имати за кога да гласају. Чак и ако из бунта према опозицији која бојкотује изборе желе да изађу на изборе, они ће заокружити неку листу знајући да тиме ни на који начин не кажњавају политику режима. И друго, ови избори, као и неколико претходних, не садрже потенцијал промене режима. Смењивост је ултимативна санкција политичке одговорности, а у Србији од 2012. године не постоји потенцијал смењивости режима на изборима.

Да закључим, на пролеће 2020. године избори ће садржати политичку одговорност у траговима, и то најчешће као базични облик трговине утицајем и бенефицијама.

Селидба моћи

Избори су, такође, веома добар механизам за селидбу моћи без претње или употребе силе у оквиру једног друштва. Ови избори немају никакав потенцијал да моћ промени своје тренутно пребивалиште, јер је потпуно јасно да ће остати у рукама аутократе. Такође, ниједан учесник избора неће ући у исте са намером или жељом да прoмени однос моћи у друштву. Можда бисмо могли да аргументујемо да опозиција бојкотом покушава да промени однос моћи, али нисам сигуран да ту политичку акцију можемо подвести под изборе.

Да закључим око моћи, на пролоће 2020. године избори неће бити механизам којим се сели моћ у друштву.

Легитимитет

Легитимитет је често коришћен термин у дебатама око избора и бојкота. Међутим, легитимитет није једини стуб на којима почивају избори, а такође га је тешко прогласити за најважнији. У нашем случају, доста се говори о две врсте легитимитета – спољном и унутрашњем. Лицитира се да ли ће избори бити легитимни након бојкота. Што се тиче спољног легитимитета, мислим да је то промашена прича.

Прво, зато што је спољни легитимитет овог режима загарантован док је питања Косова, Републике Српске, као и криминалних дилова са разним опскурним круговима западних земаља или званичним круговима осталих (Балкан, Блиски Исток, итд.). И друго, спољни легитимитет овог режима не почива на изборима, и изборима неће бити угрожен. Он почива на моћи (која је код аутократе) и заједничким интересима. Уколико икада спољни фактори буду желели да га скину са власти, избори могу постати аргумент нелегитимности, и то је максимум односа који избори могу имати са спољним легитимитетом.

Што се тиче унутрашњег легитимитета, то јесте питање ових избора. И режим и опозиција наглашавају унутрашњи легитимитет као нешто што ће бити карактеристика ових избора, и у праву су. Уколико режим навуче довољан број изашлих на изборе, они ће имати одређен легитимитет. Уколико, ипак, опозиција окупи критичну масу која оспорава изборе, легитимитет избора ће бити озбиљно нарушен. Легитимитет избора, генерално, функционише као и легитимитет сваке правне норме коју је тешко делегетимисати док испуњава своју форму. Једини начин за делегетимизацију је окупљање критичне масе која ће оспоравати легитимитет исте. Уколико опозиција не успе то да уради, чак и када би излазност била ниска, унутрашњи легитимитет ових избора неће бити упитан.

Да закључим о легитимитету, унутрашњи легитимитет је овде једино важан, и ови избори имају потенцијал да добију довољан унутрашњи легитимитет. Режиму је потребно само да извуче значајан број људи на изборе како би легитимисали изборе. Опозицији, са друге стране, није довољна мала излазност (види: референдум у Македонији), већ и критична маса која ће изборе оспоравати.

Компетиција

Компетиција је основна карактеристика избора као политичког феномена. Уколико бисмо морали да бирамо једну диференцију специфику избора, то би била компетиција, такмичење више актера, најчешће за освајање власти, тј моћи, али и генерално за подршку грађана. Увод већ открива да ли ови избори имају особину компетитивних или не. Бојкотом избора, опозиција је ове изборе формализовала као некомпетитивне. Иако избори у Србији већ годинама нису компетитивни, у смислу да се унапред зна победник, овог пролећа ће то бити формализовано бојкотом опозиције. На изборима ће учествовати режим и режимски пајаци. Чак иако би се неки политички актер који не спада у две наведене групе одлучио да учествује у изборима (нпр. ПСГ), то не би променило чињеницу да ови избори немају ни зрно компетитивности, тј на изборима се учесници не такмиче са владајућом странком. Непостојање компетиције политика, мишљења и програма је стање које живимо већ неколико година у апсолутној режимској контроли медија и јавности, и одсуство простора за политички сукоб мишљења и реплику бива крунисано одсудством компетиције на изборима. Да ли политичка компетиција постоји у другим пољима друштва, ван избора? О томе ћу писати у наредном тексту.

Закључак: избори на пролеће 2020. године неће бити компетитивни.

Сумирајући ову кратку расправу о изборима на пролеће 2020. године у Србији, биће веома тешко да они остваре карактеристике избора, иако ћемо их тако називати. Наиме, осим политичке одговорности, која ће се остварити у траговима, једино ће легитимитет, потенцијално, моћи да се оствари. Остале карактеристике избора, као што су пуна политичка одговорност, могућност селидбе моћи и, најважније – компетиција неће бити остварене на овим изборима.