Булшит је кулминирао протеклих недеља око случајева КРИК и ЦРТА. Обратите пажњу.
Није кулминирало насиље – нажалост, ту је међу нама дуго и имало је своје пикове, неке и трагичне попут убистава. Жртве – грађани и опозиција.
Није кулминирала медијска сатанизација и цртање мета – нажалост, ту је међу нама дуго и имало је своје многе пикове. Жртве – опозиција, незаивсни медији, цивилни сектор и свака особа која би се дрзнула да критикује режим а има неку тежину у јавности, па макар био и владика.
Није кулминирала злоупотреба институција – ту је међу нама дуго, и то одавно више није злоупотреба. Институције не постоје.
Кулминирао је булшит, јер све ово горе, и много више, некако стално заборављамо и стално се ишчуђавамо и стално апелујемо. Сада је време да престане булшит. Ево како.
- Да кажемо – Србија није демократија. Србија је аутократија, Србија је под чизмом једног човека и његове екипе. У овој Србији се демократија не брани, јер не постоји. У данашњој Србији демократија може само да се васпоставља. Ако већина то уопште жели, наравно.
- Да кажемо – не постоје институције. Постоји само један човек, и око њега мафијашка хоботница, која арбитрарно управља овим друштвом и екстракује сваку произведену додатну вредност за лични бенефит, и као средство обезбеђења када их једном срушимо (за упоредбу види под – Мира Марковић).
- Да кажемо – све што ради режим извире од Александра Вучића и његове екипе. Не постоји ништа што се решава на нижим нивоима, не постоји значајна одлука за коју одговорност можемо књижити, на пример, Мартиновићу. Мартиновић не црта мете Крику и Црти тако што се ујутру пробуди и добије идеју. Добије налог.
- Да кажемо – не може да се ради са институцијама и да се демократизује друштво док је аутократа на власти, јер види под 1., 2. и 3.
- Да сваку објаву међународних „пријатеља“ која укључује изражавање забринутости и апеловање режимским првацима да „обезбеде медијске слободе“ или „заштите новинаре“ или „престану са том и том кампањом“, и сваки критични извештај са препорукама Европске комисије дочекамо са једним јасним – Господо, можда сте погрешили државу. Видите под 1., 2. и 3. Апелујете вуковима да не једу овце.
- Да престанемо да бирамо чија нам угроженост смета. Зато што смо ћутали годинама док су уништавали опозицију, зато сада нема ко да стане испред нас. Кога ћемо мобилисати? Ко данас може да окупи људе на улици? Цивилни сектор? Независни медији? Немој да се лажемо. Када би се оваква кампања наставила, не би 100 људи изашло да брани крикове и црте. Данас нико не може да скупи масу на улици, па ни опозиција. А то је једини потенцијал који смо могли да имамо, политички актери и служе да би окупљали масе и деловали као коректив режиму својом снагом. Док је уништавао опозицију ћутали смо зато што нам се нису свиђали. И даље нам се не свиђају. И док год нам те преференције сметају да подржиму неку оранизовану политичку контратежу, задовољаваћемо се апелима.
Време је да престане булшит.
Гледам данима како ми изнутра апелујемо на режим да престане због духа демократије. Позивамо их на одговорност као најјаче партије да утичу на политичку културу у земљи, да дају пример, да они обезбеде слободу медија и заштите цивилно друштво. Од себе. Вуковима апелујемо да не једу овце, док блејимо. Какви промашаји, каква самообмана. Не улазим у мотиве. То све делује трагично. Устајемо у одбрану неких џепова здравог разума који им свакако не представљају трошак. Кад кажем устајемо, мислим апелујемо јелте. Јер нико не жели, или их је баш мало који би да заиста стану у одбрану, ризикују, ставе своје тело и своје име (у исто време) у одбрану од злочинаца. И онда се бодримо некаквим немуштим саопштењима странаца који не смеју (не желе) чак ни да помену име странке или аутократе. Притом добро знамо да ти исти те аутократе деле на добре и лоше тј. оне који слушају и оне који не слушају, и ако су у групи Б онда их увек називају именима када треба да се апелује за демократију. Чим нема имена, нема ни реалног притиска.
Гледам данима како странци апелују против безимених злочинаца, флоскулама о владавини права слободи медија и демократским начинима као да ће то за милиметар променити режим. Неће, сви знамо да неће. Њихова моћ се заснива на заробљавању државе и укинутој демократији. Који инсентив они имају да промене модус операнди? Која политичка моћ изнутра може да их натера на то? Тренутно не постоји, али је једно сигурно – само алтернативна политичка моћ изнутра може да их затресе.
Како долазимо до тога да можемо да се бранимо? Тако што сви станемо иза политичких актера. Нема бирања, нема свиђа ми се или ми се не свиђа. Онај који има потенцијал да окупи политичку снагу и тако поново успустави некакав баланс моћи, тај треба да се подржи. Нећемо никада доћи до те позиције ако ћутимо када газе опозицију зато што смо „неутрални“ или „објективни“ или зато што се залажемо за „принципе“.
Какве принципе? Каква објективност? Каква неутралност? То више није опција.
Ви заиста мислите да ћемо се демократским начелима борити против овог режима? Ви мислите да је довољно да „радимо са институцијама“ или „предлажемо реформе“ које ће волшебно саме да доведу до пада режима. Не бих да вам рушим снешка али – неће.
Ми се више не боримо за једнаке изборне услове, јер избори не постоје.
Ми се више не боримо за демократију, јер демократија не постоји.
Ми се више не боримо за поштовање владавине права, јер овде постоји само моћ.
Ми се више не боримо за независне медије, јер је јавност увелико затрована.
Ми се боримо за рушење режима и васпостављање државе.
На том путу нема системских решења.
Дакле хајде да престанемо са булшитом. Хајде да престанемо да градимо демократију у аутократском режиму и да се ложимо да ми ту као нешто. Хајде да кажемо странцима – извините, морамо прво да срушимо ауторкату па можемо онда да причамо о политичком критеријуму за улазак ЕУ, демократији, владавини права, изборима и независним медијима. То је condicio sine qua non. Све остало је булшит.
На крају, а можда и пре свега – хајде да видимо да ли стварно имамо консензус око демократије. Да ли наше друштво жели демократију? Да ли разуме и има потребе за владавином права? Да ли наше друштво жели да се моћ балансира међу више актера? Ни на једно питање немам одговор иза кога могу да станем са сигурношћу.