Недеља, и сви су ту, само њега с нама нема. У једном дану сам ово чуо или прочитао можда више пута него у целом животу до сада. Одувек је превише туге било у тој песми, али ми се чини као да је све време путовала ка данас, ка овој недељи. Као да је феникс. Умирала је од рађања, данас је изгорела и постала пепео када је његово срце стало. Вечерас се поново родила. У недељу.
Још од лета 1999. године знам место и време где сам оставио детињство, а сада, од недеље 06. децембра 2020. године тачно знам место и време када сам схватио да се завршава. Можда звучи контраинтуитивно, али мени делује прецизно попут ласера. Једно је оставити детињство иза себе, друго је када се оно завршава. Најчешће га остављамо насилно, условљено, невољно иако у том тренутку верујемо да је вољно, Убеде те тако ти спин доктори живота – друштвене конвенције и нематеријална наследства породице града земље и културе – да желиш да напустиш детињство и оставиш га иза себе. Али оно се не заврши тада. Детињство се завршава када почну да одлазе, нестају, неимари тренутака који сијају у сећањима. И најчешће је смрт, јер има и других начина да се оде и нестане. И када та смрт дође по неимаре, не можеш да избегнеш то изненадно сазнање, скоро просветљење, колико су живота дали твом детињству, и не можеш да избегнеш осећај да се оно коначно завршава. У животу све је око смрти, као што је у смрти све око живота.
Дакле десило се на Дорћолу, када сам сазнао да је умро Џеј, у недељу. Много тога бих могао да пишем о Џеју, али не као о особи или као певачу, већ као о неимару мог детињства. Они људи који су ту били много пре других, браћа и сестре и најстарији пријатељи би знали сваки тај ћошак моје личности. Ево ме на половини четврте деценије, и то време ми све више делује као туђи живот, али нисам у заблуди да ми то наслеђе није оставило трајне тетоваже на карактеру. Баш зато ме сада гребу та сећања. Док гледам спот Ветрови ме ломе искачу ми слике живота који једнако може бити и машта и сећање. Кад зачујем „Ако од љубави до мржње има тако мало“ сетим се научених лекција иако је једнако могуће да сам их ја предавао. И да не набрајам сада све његове евергринове, почевши од Недеље. Да не набрајам, осим да поменем судбину сестру. То морам.
Неке песме су романи. Али они добри, које читаш неколико пута у животу. Како рече Павић, када их читаш у двадесет није исто као када их читаш у педесет. Тако и судбина сестра. У свакој деценији звучи другачије. 2020. је звучала као да је створена баш за ову годину. Невероватно је колико пута човек може да јој се врати. Апел судбини као верски обред, без обзира на конфесију.
И да не идем даље, има много његових песама у којима се крију украси моје прошлости. Плашим се, ако причам потрошићу их.
Изашао сам да прошетам његовим Дорћолом. Шетао сам Скендербеговом, чуо сам да је то његова улица. Неке људе сам видео како бесциљно возе улицама док гласно пуштају Џеја. Чуо сам касније да је тога било још више. Београђани испраћају своју легенду како могу, јер се у кафане не може због короне. Перачи улица су прали Скендербегову, два камиона са обе стране, иако је једносмерна. Волим да мислим да је њему у част.
Почивај у миру, неимару мог детињства.
Доста је било
Самоће и бола
Склоните увеле руже са стола
Нек ми уберу тек процвало цвеће
Живот се с тугом
Више не среће.
