Први пут сам крочио на земљу најмоћније државе нашег времена у 32. години живота. Слетео сам у Вашингтон, престоницу САД и центар светске политике. Овај увод је дисклејмер, из више разлога. Верујем да на утисак о другим земљама и културама доминантно утиче неколико ствари. Велики утицај има чињеница које си градове видео када си први пут напустио своју културу. Такође, велики утицај има колико си култура упознао пре него што упознаш неке нове. То је ствар поређења. Није исто ако први пут одеш у Америку а да си пре тога видео само Звездару, Палилулу, Врачар и Пефкохори, и ако одеш у Америку а да си пре тога видео целу Европу. И обрнуто (Европа, Америка). Дакле моја перцепција Европе и Америке се сигурно разликује од перцепције некога ко је ишао другим путем, тј. након своје културе прво видео Америку па тек онда Европу. Важно је и да нагласим да сам видео само три града у САД: Вашингтон, Финикс и Њу Орлеанс.
„Ви Европљани“ ми је увек сметало у реченицама Американаца. Не зато што се не сматрам Европљанином, већ зато што би после тога уследила генерализација која нема везе са истином. Претешко је генерализовати Европљане, скоро немогуће иако покушавају различитим вештачким конструкцијама типа „европске вредности“ и слично. Знате, Швеђанин и Грк, Пољак и Шпанац, Аустријанац и Италијан, сви су Европљани, и ту отприлике престаје могућност генерализације. „Уједињени у својој различитости“ је у суштини најприкладнији израз за европске народе. То богатство различитости јесте Европа.
„Ви Американци“ вероватно смета многим Американцима када уследе генерализације после тога. Чини ми се да су наше генерализације Американаца натегнуте до максимума. Њих спајају језик и мит, али све остало их разликује до екстрема. Огромне разлике у култури, храни, музици, понашању, архитектури, погледима на политику, религију, мањине и корупцију, итд. Зато и носим различите утиске из градова и држава које сам посетио.
И раније сам био свестан да су Американци опседнути Римом. Све империје су опседнуте Римом. Капитол, Сенат, римски натписи, мотиви, свуда је Рим. Међутим, док сам боравио у Вашингтону, схватио сам нешто друго, да постоји нешто веће од тога. Америчка митологија. Американци мајсторски стварају своју митологију од зачетака државе, и то раде тако да је укорењено у њиховој култури и традицији. Посебна врста религије, неограничена неком другом религијом. Американци су изузетно религиозно друштво, али практикују много различитих религија тако да ниједна не доминира. Међутим, владајућа догма америчке слободе, демократије и оснивачки мит надјачава сва остала веровања. Они заиста чврсто верују у свој систем и очеве осниваче.
Меморијал Томаса Џеферсона
Вашингтон је Јерусалим. Вашингтон је Рим. Вашингтон је Мека, Олимп, Теба. Све у Вашингтону вришти од америчке митологије и симбола њихових веровања. Знате, када се мало боље загледате у ове изразе обожавања по вашингтонским улицама, у даљини можете видети границу реалности, као и код сваке догме. Вашингтону су подигли египатски Обелиск. Џеферсону су подигли римски Пантеон, где он и његове речи доминирају местом ходочашћа. Када кажем Пантеон, буквално мислим да су направили идентично римско паганско светилиште у коме су сместили своје богове. Линколну су подигли атински Партенон, и направили огромну статуу Линколна у седећем положају која неодољиво подсећа на опис кипа бога Зевса, једног од античких седам чуда. И овде мислим буквално, направили су идентичан Партенон.
То су њихови богови. Они им се клањају, направили су храмове за обожавање, и креирају митологију око њих. Баш као пагански богови Рима, Грчке и Египта, њихови богови нису савршени, они имају своје успехе и неуспехе, али поседују и божанска провиђења којим су стварали њихову земљу, безгрешно. Устав САД је света књига. Повеља о правима, Декларација о независности, Проглас о еманципацији су апостолске посланице. Устав је недодирљив, и на крају сваке политичке расправе о систему се налази једно „тако су очеви оснивачи установили“. Више од закона, више од Устава, више од световности.
Вашингтон је занимљив град. Када шеташ улицама тог града, на свака три пешака протрчи један тркач. Фитнес култура доминира улицама. Кафом зову онај црни полупровидни напитак без пене који обично мешају са пуно млека, што је и логично јер без млека то буде заиста непријатно. И овде се отприлике завршава мој утисак о Вашингтону. Моћ га чини великим, као што је Рим чинио. Вашингтон би желео да буде Рим. Као што је и Париз желео да буде Рим. Као што је Цариград желео да буде Рим. Али моћ је пролазна а Рим је вечан.
Волим поетичне приче о местима које посећујем, али нема ничег поетичног у САД. Ово нема везе са вредносном оценом Американаца као људи. Баш насупрот, мислим да нисам срео љубазније људе од Американаца у свом животу. Та отвореност и љубазност је на границама осетљивости, бар за мој словенски и европски дух. Међутим прија, несумњиво. Причам о продавцима у продавници, конобарима, радницима у бутицима, запосленим у музејима и државним институцијама, полицајцима, свима које сам срео. Осмех, какав вам је дан, јел могу некако да помогнем, уживајте. Позитивно, отворено. Не мешам ово са туристичком учтивошћу, мислим да добро знам да је разликујем. Заиста, никада нисам срео отвореније људе. Осим Њу Орлеанса. Ниво нељубазности који сам тамо доживео се може поредити са нељубазношћу златиборских и црногорских угоститеља на коју смо навикли. Иако је овај град, после Њујорка, туристички најпосећенији град у САД, како су нам рекли. Веома често сам имао осећај да сметам, или да ме мрзе зато што морају да ми доносе кафу или јело. Један заиста несрећан град.
Тужан град. Супротно мојим очекивањима, нема ничег поетичног ни у Њу Орлеансу. Он је тужан уништен град. Не мислим на зграде и ураган Катрина, већ на људе. Људи су уништени. Живот је уништен у Њу Орелансу. Ходајући улицама овог града можеш да видиш само беду, прљавштину, несрећу и мржњу. Није било потребно да ми, на састанцима којима сам присуствовао, говоре о огромној стопи криминалитета у граду. Видело се у првој шетњи градом. Нису ми били потребни ни подаци о сиромаштву града. И то се види на сваком углу. Немам проблем да завршим оброк у ресторану којим шетају пацови и бубашвабе, нисам гадљив, али ми је индикативно што ни становници Њу Орлеанса немају тај проблем, јер је тај ресторан увек пун. Квалитет њихове хране је још само један амерички мит. Поховање и мајонез су инвентивности које доминирају. Пробао сам различите ствари, и осим француских крофни које су сјајне, све остало је просечно. Није лоше, и можда је заиста у односу на остатак САД то висок квалитет, али је за моју медитеранско оријенталну основу то преслабо. Архитектура града је колонијална, и то ми се свиђа. Међутим, за разлику од остатка САД који сам посетио, одржавање града је на нивоу одржавања просечног града у Србији, што значи на катастрофалном нивоу. Улица Бурбона је главна туристичка атракција града, надалеко позната. Мени је личила на главну улицу нижеразредног медитеранског туристичког места које је почело да се развија 90их година прошлог века. Исиловано груписање „атракција“ попут музичких барова где вас, у сваком, „очекују“ неоткривена Ела Фицџералд или будући Луис Армстронг, изузетно неинветивне и прескупе продавнице сувенира које продају идентичну робу, и наравно проститутке у каснијим сатима које вас позивају унутра. Као лоше пресликана слика лоше замишљеног туризма. Све ове слике су провејане бедом и агресијом, у сваком тренутку на сваком ћошку.
Сјајна музика, симбол овог града, не може да дода поетичности. Затрпана је свим ружноћама и тугама улица и људи. Волим џез, заиста га много волим и нисам успео да уживам у њему. Хвала Њу Орлеансу што га ствара за неке друге таласе и меридијане.
Заборавих Финикс. Не случајно, јер тамо нема ничега. Пустиња и огроман, широк град у којем нема ничега. Архитектура зграда се уклапа у пустињски пејзаж. Ратови банди мењају демографију насеља. Аризона је насељена великим бројем индијанаца, или „native americans“, и њима су дати на управљање одређени делови територије. То нису занемарљиви делови територије, али је цинично што их називају „сувереном територијом индијанаца“, када нема ништа суверено у администрирању територије која им је отета пре много векова. Политички, носим неке занимљиве утиске о овој земљи и граду, али то није тема текста.
На крају, постоји једна ствар која ме је можда и највише одушевила код Американаца. Знакови. Ненадмашни мајстори у уличном означавању. Волим све око америчких знакова. Означавање на аутопутевима, означавање улица, бројева на кућама, рекламе на тржним центрима и продавницама…све. Обожавам како користе тродимензионална слова на голим зидовима, и како се играју фонтовима. Жао ми је што ниједном нисам усликао знакове, али ћу то следећи пут сигурно урадити.
Нажалост, нема поетике у овој земљи богова. Кад мало боље размислим, нема ни тргова. Нема пјаци, намести, пласева, плацева.
Можда је до тргова.
You might also like
