После дуго времена, мени се чини да опозиција (ДЈБ, ДС, СДС, Двери) вуче одличне потезе. Одлично читају Вучићеве потезе, одлично сагледавају политичку динамику, и вуку рационалне и политички профитабилне потезе, притом избегавши да се оштећују између себе. За сада, мени то изгледа овако.
Опозиција је, препознавши тешку ситуацију у којој се налази Вучић, схватила да јој највећа опасност прети од чињенице да Вучић контролише динамику избора – који ће избори бити заказани, и када. Све остало – медијска блокада, медијска тортура, насиље, батинашке јединице, изборне крађе и манипулације – је нешто што је већ виђено, може се калкулисати, а у крајњем случају може се донекле смањити штетан утицај поменутих алата Вучићеве власти. Дакле динамика избора је била велики изазов опозиције.
С обзиром да УДБА и други државни органи увелико раде за власт пратећи опозиционе лидере и скупљајући информације, није било реално очекивати да ће опозиционе странке успети да сакрију своје кандидате за председника. Тако је Саша Јанковић постао предмет сатанизације свих Вучићевих медија (скоро свих у Србији) и његове БОТ војске одавно, вероватно још када је снимљен први телефонски разговор између Саше Јанковића и неког опозиционог политичара у коме се помиње могућност његове кандидатуре. Исто важи и за Вука Јеремића, чим су добили потврду да ће се кандидовати почела је брутална кампања преко медија и судова против поменутог. Али каква је стратегија опозиционих партија? Очигледно је да су имали план да имају једног кандидата, али је исто тако очигледно да нису успели да се договоре који ће то бити. Верујем да је могућност да кандидат буде неко из поменутих странака отпала из два разлога: прво, јер су два нестраначка потенцијална кандидата за председника већ виђена као одлична решења из различитих разлога, и друго, јер је ово био одличан стратешки потез у сусрет неизвесности динамике избора коју контролише Вучић.
Наиме, све опозиционе странке ће, не сумњам, стати иза кандидата опозиције у другом кругу, и на крилима успеха тог кандидата ће тражити и своје прилике. Уколико Вучић одлучи да се одрже и парламентарни избори, опозиционе странке ништа не губе јер њихови председнички кандидати не долазе из одређене странке, те ће свака водити своју кампању независно од кампање председничких кандидата. Суштински, неће једна другој узимати опозиционе гласове. С обзиром да нису успели да се договоре око једног кандидата, очигледно је да су успели да контролисано уђу са два кандидата. Ово пре свега значи да нема отровних стрела између кампања, као и да су кандидатуре објављене од стране кандидата, независно и са великом одлучношћу да улазе у трку „без обзира на подршку странака“. Ово је и странкама дало довољно простора да манипулишу својим политичким потезима. Нпр. ДС је направио одличан потез објавивши подршку Саши Јанковићу, показавши амбицију да „преузме“ све будуће гласаче Саше Јанковића. ДС је свестан да Саша Јанковић нема велике шансе да уђе у други круг, али је њима сваки кандидат који може да направи бољи резултат од саме странке у овом тренутку злата вредан. Ако Јанковић може да добије преко 400.000 гласова, то је одличан резултат за ДС. ДЈБ има одличну стратегију да „чека“ Вучићеву одлуку, још једном позициониравши себе као главног противника Вучићеве власти међу странкама, притом дајући себи простора до званичног оснивања странке. Јасно је да ће своју кампању заснивати на борби против Вучића, на чему се заснива и њихова борба у скупштини. Верујем и да они унутар покрета немају јединствен став поводом тога кога би требало подржати на председничким изборима, као што ни унутар ДС-а нема јединственог става. Њихови гласачи ће гласати и за једног и за другог.
Чак иако се Вучић заигра изборног инжењеринга, па на пример закаже парламентарне изборе на дан другог круга председничких (у шта сумњам јер тиме шаље поруку да неће победити у првом кругу, и намешта кампањски зицер опозицији), опозиционе странке и даље имају сјајну позицију јер немају страначког кандидата за председника, те се широка подршка нережимском кандидату неће негативно одразити на расподелу опозиционих гласова међу опозиционим листама.
За крај овог дела, осврнуо бих се на политичке односе опозиционих странака и странака које подржавају власт а нису у власти, као што су ЛДП, ЛСВ и СРС. Опозиција има озбиљан задатак да минимализује успехе ових странака, јер се на политичком тржишту продају као опозиција, и то њихови гласачи купују. Успешност ове кампање ће се опозиционим странкама мерити и бројем гласача које су преузеле од поменутих странака. Што се тиче ЛДП и ЛСВ, које су лакши задатак, мислим да су кандидатуром Саше Јанковића створени предуслови да се негативни утицај ове две странке на јачину опозиције минимализује, јер ће Саша Јанковић бити избор њихових гласача на листићу за председничке изборе. ЛДП неће подржати кандидате опозиције, а ако и званично не уђе у коалицију са СНС, мораће да прави предизборне коалиције које су осуђене на пораз. ЛСВ неће подржати Сашу Јанковића, а чак иако подржи Вука Јеремића (што не очекујем), њихови гласачи неће гласати за њега. Са тог становишта, два опозициона кандидата су добра ствар за опозицију, јер Вук Јеремић свакако не би никад добио значајан део гласова који ће ићи Саши Јанковићу.
Радикали, са друге стране, јесу крупан залогај. Чини се да ће бити најзначајнији Вучићев играч на следећим изборима. Опозиција може уз помоћ Двери да покуша да минимализује њихов учинак, али за сада не видим велики простор за то. Двери имају потенцијал да расту, и самостално изађу на изборе (чак и да се Бошко Обрадовић кандидује на председничким изборима), али не видим јасан план да се радикалски гласови прелију њима.
You might also like
