Овај текст би исто тако могао да носи назив и „Политичка анализа гебелсовштине Вики Миљковић“, или „Политичка анализа наочара боје дуге Саше Поповића“. А најтачније би било да сам га назвао „Мека моћ Вучићевог режима“, јер је то тема текста и обједињава сва три претходно наведена наслова. Међутим, наслов који сам изабрао је, ипак, више “catchy”.
Кроз анализу кратког дела емисије „Ћирилица“ покушавам да, сликовито, покажем три стуба на којима почива та мека моћ. Зато занемаримо све елементе тврде моћи – зграбљену државу (превод енглеског термина “State Capture”), контролу медија, испумпавање државног новца у приватне и страначке џепове, манипулацију и кршење изборних процеса, уништавање свих институција власти осим једне (институције Председника), коришћење насиља, претњи и трговину утицајем, контролу служби безбедности, итд. Дакле цео корпус тврде моћи остављамо по страни, и у овом тексту се бавим само меком моћи режима, јер је она (скоро) једнако важан елемент. Штавише, управо је мека моћ оно што раздваја тиранију од диктатуре, јер у диктатури ипак постоји одређени ниво легитимитета, тј. подршке народа, што сам већ објаснио у тексту „Развластити диктатора“. Сматрам и да је мека моћ коју ћу анализирати цемент ове власти.
Инспирацију за текст сам добио гледајући кратак део емисије „Ћирилица“ коју ћу ставити у текст, ако нисте имали прилике да гледате. Качим од минута од којег сам и ја почео да гледам, јер је тако и дошао линк до мене.
Не морате гледати све, нисам ни ја, већ само десетак минута. Углавном, у том делу су у центру пажње четири естрадне личности – Јелена Карлеуша, Аца Лукас, Вики Миљковић и Саша Поповић. Јелена Карлеуша све време покушава да пошаље антирежимске поруке, на начин који овим путем нећу коментарисати јер није важно за тему. Антирежимске поруке које Јелена Карлеуша покушава да пошаље имају озбиљан потенцијал да дођу до широког круга народа, из више разлога: изречене су у прајмтајму, у емисији на националној фреквенцији која је изузетно гледана; изречене су у емисији која је синоним за пропаганду овог режима, чиме она држи позицију арбитра истине за верујуће људе (верујуће, у смислу веровања режиму); и изречене су од стране особе која носи естрадни магнет у себи, баш онај који естраду чини естрадом и наставља ту нит људске опчињености аристократијом и њиховим животима. Оно што је, за разлику од начина на који Карлеуша покушава да пошаље поруку, од кључне важности су реакције остале три естрадне звезде, од којих свака сликовито представља један стуб меке моћи овог режима. Кренућу редом.
Гебелсовштина Вики Миљковић
Полазим од Вики јер њен наступ представља класичан спин, гебелсовски наратив који овај режим годинама пласира, потпомогнут страним (махом западним) ауторитетима који служе као независни сведоци режимске истине. Такође, овај стуб меке моћи је на граници са тврдом моћи, јер је најчешће у директној вези са концесијама (читај: ловом) које се одобравају гласноговорницима наратива који режим комуницира грађанима. Вики је реаговала на антирежимску поруку Јелене Карлеуше о томе да су људи у овој земљи гладни, да немају пара да изађу и да зато увече седе и гледају ТВ и емисије које су биле тема разговора. Иако ниједном, у том иницијалном излагању, није експлицитно поменула нити ову власт, нити једно име или функцију појединачно, нити је имплицитно покушавала да окриви некога за глад, порука јесте антирежимска управо јер директно пркоси наративу који пласира режим, а то је да се никад боље није живело, да Србија напредује у свету, да је сви хвале, да се приближавамо западној Европи, итд. Вики је одмах реаговала, пославши поруку да се у Србији одлично живи, и цитирам: „Па у Србији људи више излазе и боље живе него у Немачкој“, што је још неколико пута потврдила касније. Дакле без икакве трунке задршке, она је изјавила да се боље живи у Србији него у Немачкој, што је основни модус операнди првог стуба меке моћи овог режима: обликовање полуистина, или чак потпуних лажи и бесмислица као да су утврђене чињенице. Сви досадашњи државни удари, сви лажни извештају о највећем расту у региону, о томе да имамо већи раст од Немачке, и могао бих тако да набрајам до прекосутра – све је део ове гебелсовштине.
Када смо код полуистина, и ту је Вики имала допринос када је описивала како је некада била грађанка другог реда на границама, а данас поносно покаже српски пасош, и цитирам: „сви нас примају овако :имитира клањање:“. Ово је полуистина, јер је тачно да је данас наш пасош донекле „цењенији“ него раније, али је такође тачно да се једина промена десила када су нам укинули визе за Шенген зону 2009. године (бивши режим, прим. аут.), што је Вики пропустила да каже, тј. да лоцира ову промену у временском раздобљу своје каријере од 25 година коју је користила као оквир. Користећи једну чињеницу, а пропуштајући да је лоцира у времену, она креира полуистину која доприноси наративу да се боље живи од доласка овог режима.
Немојте разумети погрешно да тврдим да је Вики на било који начин обучена или инструисана од стране власти да наступа на начин на који је наступила. Не, њена реакције је била инстиктивна, и ту лежи највећа моћ сва три стуба које помињем, а што ћу посебно образложити у следећем делу. Њен начин апологије је оно што спада у први стуб меке моћи владајућег режима, и не мора бити научен ако је оквир наратива унапред дат и познат гласноговорнику, што је у овом случају била Вики.
Ужас на лицу Аце Лукаса
Знам, као дан је јасно да је човек био на неким (тешким) опијатима. И не само то, изгледао је као неко кога опева у својим мрачним песмама. Његова реакција на антирежимске поруке Јелене Карлеуше ме је и подстакла да посветим пажњу снимку, и детаљније прегледам и преслушам расправу. Било је беса. Било је неког беса и мржње у његовим речима. Али пре свега тога, на почетку када је Карлеуша почела своју политичку трибину, могао сам да приметим ужас на његовом лицу. И онда, након ужаса, кренуо је да бљује ватру и буде жестоки апологета режима. Шта то људе натера на такву реакцију? То је јаче од инстинкта. Виђао сам то често, како реагују као погођени метком. Као да их је неко годинама тренирао како и у ком тренутку морају да реагују. А није. Као да им неко суфлира испод дасака. А не суфлира. Јаче је од инстинкта, јавља се као физиолошка потреба. Његова реакција је била физиолошка. Он и Они осећају порив да бране режим свим ватрама које имају. Иако му сигурно нико не би замерио, јер он није истакнути политички комесар режима, он је осећао потребу да брани режим као лавица своје младунче. Тај ужас на лицу ми је још фасцинантнији. Као да је свестан да неће бити довољно то што их брани. Као да у себи сабира и одузима штету која је нанета, неповратно. „Како је могуће да је ово отишло у етар?“ Иако зна да не контролише ситуацију, кривица се пузајуће пење на његово лице, и у комбинацији са бесом ствара ужас.
Видите, режим има армију добровољаца спремних да „погину“ за „заједничку ствар“. Он (Лукас, и слични многи) има физиолошку реакцију на антирежимске поруке, осећај угрожености. Угроженост се трансцендентује, ваљда, са врха режима на њега и све остале. Кад неко напада режим, напада му тело, он реагује рефлексно. Ужас на лицу је последица прорачуна о штети. Он није само „политичка животиња“ – zoon politikon, он је режимска животиња – разуме наратив режима, разуме нападе, разуме угроженост, и зна да мора да реагује. Ту лежи њихова моћ – велики број људи који на инстиктивном, физиолошком нивоу, осећају политичку угроженост своје касте и свог вође. То је та мека моћ која није нужно тренирана или награђивана.
Као пример, погледајте ужас на лицу Дрецуна када Рада Трајковић на РТС-у прича о убиству Оливера Ивановића. То је то, иста физиолошка реакција, само Дрецун није био под опијатима па се контролисао. А ако је Дрецун пример „Аца Лукас“ реакције на говор Раде Трајковић, прочитајте текст Љиље Смајловић у Недељнику, која је „Вики Миљковић“ реакције на исти говор.
Наочаре боје дуге Саше Поповића
У тренутку када Саша Поповић изговара да ћемо видети како ће се у Србији живети боље за две три године, могао сам да видим стотине хиљада верујућих људи (опет, мислим на вернике у овај режим) како изговарају исту ту реченицу, са истом наивношћу, истом вером и истом добронамерношћу. Наравно, далеко је Саша Поповић од наивности, и немам никакву дилему да је интересно везан за режим, иако не паразитски као многи други јер он плива у свим режимима зато што је, пре свега, одличан бизнисмен у својој области. Међутим, у тој својој изјави он емитује ту наивност и уверење у бољи живот која је тако карактеристична за поменуту групу верујућих људи. То је огромна снага и мека моћ овог режима. Људи који заиста верују, не идеолошки, већ више теолошки. Ствари гледају кроз наочаре дугиних боја, све им изгледа лепше и боље него што јесте. Лоше ствари су, просто, скрајнуте из видика. Режимски медији (што значи 95% медија) подржавају и креирају ту слику, наравно. Али и ова прва два стуба подржавају такву слику, јер увек када се појави опасност за когнитивну дисонанцу верујућих (као када Карлеуша пошаље антирежимску поруку), појави се крсташки ратник режима да им да материјал за одржавање вере.
Слушајте Сашу даље, када прича о својим пријатељима Хрватима и стању у Хрватској, и релативизира стање у Србији тако што говори да су и у Хрватској, иако су у Европској Унији, једнако незадовољни и критикују политику. Добронамерно, наравно. Саша Поповић, тј. цела група верујућих људи, користи релативизацију да одржи обојену слику Србије у својим очима. Он, наравно, ради контролу штете, зна да су поруке „народ је гладан“ штетне, и прибегава релативизацији. Његов начин наивног и добронамерног је у ствари слика онога што се дешава у глави верујућег човека – налажење доброг угла за поглед на лоше ствари.
Закључак
Сви ликови овог текста су ми послужили као иделне слике за три стуба меке моћи Вучићевог режима: Гебелсовца, Режимску животињу и Верујућег човека. Термине меке и тврде моћи сам позајмио из теорија међународних односа јер су ми деловали одговарајуће за тезе које сам изложио, иако схватам појмовна ограничења и натезања. Верујем да су три дефинисана стуба заиста кључна за одржање овог режима.
П.с. Онај први стуб, који сам назвао „Гебелсовац“ је могао исто тако да се зове и „Бебан“.