Вук Јеремић, највећи фаворит за други круг после Вучића, има врхунску политички стратегију за ове изборе. Не улазећи у сјајност политичке стратегије у последњих 4 година, где је створио себи „win-win“ позиције и поред формалних пораза, желео бих да образложим зашто мислим да је направио одличну политичку стратегију за председничке изборе 2017.
За разлику од политичког програма којег још увек нема, Вук Јеремић и његов тим су очигледно веома озбиљно приступили истраживањима политичке ситуације у Србији, и веома детаљној разради политичке стратегије. Слушајући његове наступе и интервјуе, изгледа сјајно спреман за следеће ствари:
- Тешка питања која га оштећују
- Наметање тема која оштећују Вучића
- Позиционирање у односу на странке и друге кандидате
Тешка питања за Вука Јеремића су, за сад, таблоидна афера „Топчидер“, питање финансирања кампање, питање његовог ћутања од 2012. до данас, као и питања о другим кандидатима. Сва ова питања је добро спремио, и за сада добро одговара на критике. Да не бих овде трошио редове на његове кампањске поруке, не бих детаљно образлагао поенте које износи, већ само утисак да се добро спремио, и да се брани са нивоом успеха који је условљен тежином питања. На пример, питање финансирања кампање ће увек много неуверљивије бранити од, на пример, афере „Топчидер“ којом власт покушава да га дискредитује. Питање о другим кандидатима ћу објаснити у оквиру треће тачке, јер је део његовог таргетирања гласача.
Тема које оштећују Вучића има заиста много, и потребно је доста размишљања и рада само да се изаберу кључне које ће се најлакше „продати“ гласачима и које ће га највише оштетити, а које не захтевају огроман медијски простор на који нико осим Вучића не може да рачуна. Мислим да је Јеремић и то одлично спремио, потенцирајући лако памтљиве кључне речи као што су: Миша Вацић кад објашњава СНС окупацију државне администрације, Вулин као метафора Вучићеве власти, Милошевић-Туђман када објашњава однос Вучић-Тачи и његову косовску политику, промашај подршке Клинтоновима и стално потенцирање Клинтон-Блер момента у Вучићевој политици, Вучићеву присну сарадњу са НАТО-ом, итд. Кључне речи које оштећују Вучића су део поруке коју шаље Вук Јеремић потенцијалним бирачима, и то ради систематски, не пропустивши прилику да их употреби. Његови напади нису широки, већ упечатљиви. На Вучићево „Мене је срамота колико нам добро иде“ он кандидује „Мене је срамота колико нам је лоше“. Суштински, чак и када буде имао програм, не видим простор који ће имати да га интензивно кандидује, осим када буде био нападан за недостатак програма. Његова политичка стратегија је усмерена на обарање Вучића, и на његове грехе и грешке.
Позиционирање у односу на странке и остале кандидате је, тврдим, најјачи део Јеремићеве политичке стратегије. Јеремић је свестан да је оних 900.000-1.000.000 гласова које су добиле опозиционе листе на последњим парламентарним изборима веома далеко од цифре која је њему потребна да би победио у другом кругу председничких избора. Дакле поред апстинената, нужно је да на своју страну привуче гласаче СПС-а, СРС-а и да – СНС-а. У теорији политичких кампања, никад се не троше ресурси на привлачење гласача који гласају за противкандидата, али Јеремић зна да овде нема избора. Под претпоставком да Вучићу опада популарност, он и даље има значајне залихе гласова за победу у другом кругу председничких избора. Чак и за први круг, али не бих залазио у истраживања док пишем о политичкој стратегији. Полазна основа његовог позиционирања у односу на друге је да ће се Вучић кандидовати, јер је то најтежи пут којим Јеремић може ићи. Уколико Николић буде кандидати, он је аутоматски много ближи победи. Дакле Јеремић мора да се обраћа широком кругу људи који су гласали и за странке власти и за странке опозиције. Изузетак би могли да буду гласачи Саше Јанковића, тј. део његових гласача из корпуса ЛДП-ЛСВ-радикална левица који не може да поднесе Вука Јеремића. Према осталима се, утисак је, поставио одлично.
Томислава Николића не жели да напада. Са одређеном дозом поштовања говори о њему као о бившем председнику, наглашавајући да је извесно да неће бити кандидат, као и да је он довео Вучића на власт који му је након тога окренуо леђа и који га је политички уништио. Одбијајући да коментарише садашњег председника, он не жели да скреће фокус са Вучића. Генерално, стратегија му се заснива на томе да не троши енергију и не скреће фокус на друге странке и кандидате, већ се искључиво позиционира као противкандидат Вучића, најснажнија алтернатива. Овим покушава да превазиђе почетни проблем недостатка страначке инфраструктуре, и прескочи ситуацију у којој би морао да се надмеће са другим председничким кандидатима за место број два у првом кругу избора. Водећи се поменутом стратегијом, у причи о другим кандидатима и странкама покушава да профитира на штету Вучића. Зато причајући о Николићу он Вучића оптужује да је, фактички, издао Николића али и понижава Вучића наглашавајући да је Николић био тај који га је довео на власт. Овако се обраћа и незадовољним члановима и симпатизерима СНС-а, као и Николићевој струји у странци која је велики проблем Вучића, као што сам написао у првом тексту овог циклуса Избори 2017.
Ивицу Дачића и СПС, такође, не напада. Иако је очигледно да сносе велики део кривице за све што Јеремић сматра „срамотним колико је лоше“, он не жели да их напада. Не скреће фокус на њих, већ само говори о пониженом СПС-у, који је гажен као никада у својој историји. Овим јасно циља значајно бирачко тело (и чланство) СПС-а, који махом имају велику одбојност према Вучићу. Свестан је да, уколико Вучић буде председнички кандидат, Ивица Дачић неће улазити у председничку трку, што њему оставља брисан простор да таргетира гласаче СПС-а. Дакле, фактички отима део гласача председничког кандидата Вучића. Успут наглашава да Вучић понижава и гази све своје коалиционе партнере, чиме опет причу о другој странци скреће на Вучића.
Случај са Војиславом Шешељем и СРС је исти. Шешељ је, за њега, уцењен човек нарушеног здравља, тиме правдајући некоментарисање Шешељевих напада, који ће се сигурно умножавати како се ближе избори. Унапред „дефинише“ све Шешељеве потезе и нападе на њега, још једном не пропуштајући да оштећује Вучића као човека који уцењује и који издаје (Шешеља, у овом случају).
Финално, према Саши Јанковићу, другом кандидату опозиције се, за сада, поставља политички мудро. Не упућује отровне стреле, и из позиције јасног фаворита се одмерено позитивно одређује према конкуренту за други круг. Чак говори да би апсолутно подржао Сашу Јанковића у другом кругу, што је политички веома профитабилно у смислу јасног опозиционог постављања (што му неки оспоравају), а не кошта га ништа имајући у виду да је фаворит у односу на Јанковића. Јеремић би другачије говорио да су им сличне шансе да уђу у други круг, али му постојећа предност дозвољава овакве политичке добитке.
Вук Јеремић има циљ да дуализује следеће председничке изборе, и да троши време, енергију и новац искључиво на борбу против Вучића. Користи његово одлагање одлуке о кандидатури да га „прозива“ на мегдан, што је одувек била тактика слабијих према јачима када желе да, пред неизбежан дуел, себи дају додатну снагу и повећају морал. Истим потезом себи прави јасну предност у случају да Николић буде противкандидат, што је са ове тачке тешко замисливо. Тврдим да је Јеремићев тим направио одличан посао, пре свега истраживачки а након тога и дизајнерски. Политички програм им је, очигледно, у другом плану за сада, што је опет добро прорачунато, јер у овом тренутку није ни потребан, а и генерално нема великог утицаја на бирачке преференце у Србији. Поготово када су избори референдумски, као што ће ови бити.
You might also like
