Поражен Човек

Још на почетку Сабатове књиге “О јунацима и гробовима” наилазимо на типологију људи који седе сами и замишљени у парковима, загледани у једну тачку. Као и већина типологија на овом свету, и она има своја ограничења, па се одмах примећује да недостаје минимум један тип, у који спада Човек на слици. Његов карактер, његова судбина, како год. Верујем да Сабато није ни имао амбицију да се приближи вечним истинама о људима који седе сами и замишљни у парковима, загледани у једну тачку. У сваком случају, овај човек без презимена нема трагичну причу због које би му очи гравитационо тонуле, избегавале друге парове очију или једноставно тражиле тачку, ту једну, у коју би биле загледане. У самоћи, у парковима. Није ни стар, далеко је од те старости која тражи ослонац за поглед док ментално свајпује сећања, или док подгрева носталгију. Његов случај захтева нови тип за Сабатову типологију.

За потребе новог прилога типологији, зваћемо га Поражен Човек.

Разумљиво је да има име, али би исказивање имена утицало да га не зовете Пораженим Човеком, а то није у складу са намером приче. Презиме нема, као што је већ наведено, јер поражени људи увек прво губе презиме па име. Име има функцију самоспознаје, рефлексије, одраза у огледалу. Име је лична ствар, једно од ретких ствари које човек заиста поседује. Презиме је, са друге стране, много више друштвена ствар. Породична свакако, али друштвена у смислу човековог места у заједници људи, његових друштвених односа, примарног нивоа разликовања и посебности. Поражен Човек прво губи презиме јер пораз није лична ствар, већ друштвена.

На слици је Поражен Човек који седи на клупи у парку пред крај дана, и храни голубове. Испуњава све услове: сам је, замишљен и поглед му је залепљен за једну тачку. Месецима већ храни голубове у парковима док се труди да размрси све немире и тескобе које га жваћу.

Свакако се десило изненада.

Попут небројено сличних ситуација, и тада је стварао менталне записе хронологије онога што му се десило. Структура је била ту од почетка, али је прича допуњавана и мењана сваком приликом у којој би радио ревизију свог повлачења од људи.

Као осека се повлачио од људи, неприметно за оне који не обраћају пажњу док се дешава. И као да је изненада, а није, дакле као у трену виде воду далеко од места где су им, колико јуче (малопре) таласи ударали у колена. Они који не примећују су увек већина, и тек мали број људи на овом свету има способност да у реалном времену, док се дешава, примети и испрати опадања, повлачења и осеке. Они су аномалија, нити бољи нити лошији од других. Он је већина. Требало му је бар шест месеци да примети своје повлачење од људи. Када је приметио, већ је постао отуђен. Када је приметио, све је разумео, и разлоге и осећаје, није било самоосуде нити преиспитивања одлуке, иако то није била одлука у конвенционалном схватању те речи. Ако би карактер могао да доноси одлуке, онда је то била одлука.

Нема ничег неуобичајеног у одлуци да се удаљи од људи онај који је поражен. Јер и порази постоје само међу људима. Људи које посматрамо, које срећемо и са којима разговарамо су огледала наших пораза. Они не постоје на местима на којима нема људи. Пораз је друштвена категорија, и не постоји у природи ван људског рода. Зато се поражени људи често одлучују да се удаље од осталих људи, јер је то једини начин да се обришу порази. Постоје и друге последице таквихј одлука, наравно, али о томе када будемо посматрали слику Изгубљеног Човека.

Дакле као осека, почео је да се удаљава.

Прво се удаљио од људи који су заинтересовани за његов живот. То су људи који га воле, и којима је стало да сазнају да ли је срећан, шта га мучи, и какав ће му живот бити. Сви они људи који први покрећу теме које га боле. Претешки су одговори на питања која долазе из љубави, јер нужно пребацујеш терет своје муке на онога кога волиш, без да поделиш тај терет. Нема ту олакшања. То је проста деоба, као једноћелијски организми, дуплира се тескоба, и једнака тежина падне на онога ко прима док њему остаје иста. Прво је стрепео, а онда је презирао сусрете који су водили његовим одговорима на питања који су нужно, увек, знао је то одлично, водили повређивању људи које је волео. Или у најбољем случају њиховој немоћи и поражавајућој ћутњи. Зато се све више дружио са људима који нису емотивно инвестирани у његов живот. Они не знају много, не питају много, и не оптерећују. Покрећу теме које не залазе у његове проблеме. Не питају даље кад виде искру немира или осете тежину у неком погледу или гримаси.

Онда се удаљио од успешних, јер је имао све мање тема са таквим људима. У време победа, могао је сате и дане да проводи са успешнима, невезано да ли су му блиски или не. Океан заједничких тема. Тако је то са победама, људи ти за победе испоручују све, док ти за поразе испоручују само разумевање. Порази су пресушили тај океан тема, и одједном је упадао у дуге паузе, десетине и десетине секунди, минути чак. О чему да прича? О чему да му причају? Најгоре се осећао кад је приметио да су њихове ћутње постале инхибиције, када су сами себе блокирали о темама и о размишљањима за које су схватили да нису виша за њега. Још један пораз.

Након тог пораза је видео да одједном, као прасак, нестадоше сви они којима је годинама давао од себе, које је помагао без трговине. Телефон му више не звони. Поруке ретко стижу. У време победа, док је давао и помагао, вирили су се иза сваког угла његових стаза којима је напредовао. Срдачно их је прихватао и, ако ништа друго, барем саслушао. Разумео је зашто их сада више нема, али га је болело свеједно. И то не недостатак њихове помоћи, не. Заиста није о томе мислио нити је очекивао јер он није трговао својим услугама. Болео га је недостатак њихове потражње. Без довољно информација њихова реакција је била заснована на инстикту, као да су осетили смрад трулежи, и у сада Пораженом Човеку више нису налазили решења. То га је мрвило. Још један пораз.

Можда и најсуровија фаза је почела удаљавањем од небитних. У тој фази, његово лице је говорило хиљаду језика, и којим год језиком да су се служили могли су читати само несрећу и пораз. Потпуни странци су се сажаљевали када би провели више од неколико минута у истом простору са њим.

На крају, осећао је притисак потпуних странаца који му ходају у сусрет на улици, или седе за суседним столовима у кафани. Гледао их је у пролазу, периферним видом најчешће, слушао их је случајно или на силу ако су гласни, и учитавао им је успехе и изостанак великих проблема и тескоба. Након што би се учитавање завршило у пар милисекунди, поредио би себе са учитаним незнанцима и фактурисао би си нове поразе. Овај механизам ради као митохондрија у ћелији, савршено интегрисана сујета у мисаоне процесе. Готово све се заснива на пројекцијама. Ходаш сам међу незнанцима, и одједном почнеш да примећујеш како лепо живе, како се лепо облаче, како им је живот испуњен добрим и лепим. Истовремено, било последично или не, почнеш да примећујеш како је код тебе све супротно. Прво пројектујеш њих (јер како би знао све то ако не искључиво пројекцијом), па онда пројектујеш себе у односу на твоју пројекцију њих, и то све крене да гори као грчка ватра по површини мора без шансе да се угаси. Дивље, неконтролисано, неупотребљиво осим за деструкцију. Ватра пројекција те натера да избегаваш да срећеш људе. То радиш врло једноставно – никога не гледаш у очи. Поглед ти је у земљи или у даљини или фиксиран на неки предмет, било који објекат гледања који није људско биће. Људи ће радо прихватити да те пропусте. Радије ако си одавно поражен, али чак и када си поражен тек од скоро, већина ће заплесати то пропуштање. То ти олакшава ствари.

Када се удаљиш од људи, они који су ту блиски постају терет, а незнанци постају претња и увреда, или у најмању руку непогода.

Већ је било доста голубова око њега. Ту слику је видео хиљаду пута: долазе са свих страна, као да инстиктивно знају ко ће их нахранити. Затворио је очи док је са утврђене хронологије прелазио на допуне.

Ово затварње очију се разликује, јер је до сада затварао очи да побегне од стварности, са жељом да сања више, дуже, да га снови држе успаваним, и током дана ако је могуће. Боље је и ружно сањати па се будити из страха, него бити будан. Јер и из ружних снова има брзог излаза – буђење. Из ружне стварности излази су уски, затворени, тескобни, неизвесни, немогући. Све само не брзи и једноставни. У питању је излаз, не затвор. Поражен Човек много више мисли о излазима него о затворима.

Но, у том тренутку је затварио очи да би допунио своје разраде. Неколико дана уочи овог догађаја интезивно разрађује тему одсуства. Све јасније види чега све нема. На пример, ко га више не зове? Онда, ко му се више не јавља на улици. Не директно, него посредно, те ситуације свако препознаје. Приметио је како га све ређе дозивају људи које није видео док је пролазио поред њих, или седео неколико столова даље у кафани. То вам је непогрешив знак, јер говори о томе колико ретко људи који вам нису у видокругу док ви њима јесте пожеле да вас дозову, да их приметите, да им се јавите или попричате пар минута. Примећује како се неке групе људи састају, друже, спроводе неке заједничке активности а он није позван. Покрећу заједничке послове без њега, а да му ни не помену. Путују заједно, њега нису позвали. Што више размишља о томе, залази дубље у разлоге и дискурсе. Ко је организовао? Ко је први дао идеју, где су се договарали? Не у групама у којима сам ја. Ко је предложио ко се зове у излазак/на путовање/за започињање новог заједничког посла? Да ли је неко рекао “Хеј, хајде да зовемо Пораженог Човека”? И да ли је, и ко је, рекао “ма нећемо њега”. И који су разлози били, објашњења? Колико им је било потребно да се сви сложе? Интезивно је размишљао о тим процесима одбацивања, и како је дошло до тога да нема свега онога чега је некада било у изобиљу? Размишљао је и да ли је ово сада слобода, када си ослобођен очекивања. Више се надао него што је размишљао, јер чим је промислио сетио се да је слобода када смеш све да изгубиш, а он није смео. Утолико порази теже падају.

И онда се десило, дакле сасвим изненада. Понестало му је хране за голубове, и након што су појели све што им је бацио на земљу, један оштар звук у близини, као да је неко испустио огромну металну конструкцију из камиона на бетон, узроковао је прасак јата голубова. Разлетели су се у секунди, и нису се вратили. Сигурно је хиљаду пута у животу видео ту сцену – јато голубова који одједном, синхроно сви у исто време као да су вежбали за олимпијске игре, полете у ваздух попут праска.