Измишљени интервју на основу стварног разговора
Седели смо у Кошутњаку, једног прелепог септембарског јутра. Не може се описати ономе ко није доживео такво јутро у Кошутњаку. Овим изговором неописивања се писци користе из два разлога – или не могу, као Достојевски, описивати све детаље субјективног доживљаја околине у десетинама и десетинама редова, или желе да поентирају на јединствености те околине, тиме креиравши жељу читаоца да посети то место. У мени су оба. Дакле, седели смо у кафићу у сред шуме, и уживали у дану без обавеза. Чекао сам данима на овај састанак. Познајем га из приче, или по чувењу. Све што знам о њему је истина, јер сам проверавао. Једном приликом, не сећам се дал при првом или другом виђању, пала ми је идеја да обавим неку врсту интервјуа са њим, о делу његовог живота који је фасцинантан. Одавно сам уочио неправедност у перцепцији људи као што је он. Прва неправедност је то што људи не верују у представу људи као што је он. Друга неправедност је што се његови начини и успеси мистификују, у смислу скривања и неширења. Као да нису погодни за копирање и масовно признање. Ја сам свестан да то њему не треба, али мислим да људима треба. Да виде, чују и осете стварност. Нисам писао како он изгледа, а потребно је за слику. Да пробам са – Прелеп. Он је Прелеп. Почео сам причу откривши му моју теорију да власт треба давати људима као што је он. Упитно се насмејао.
– Одакле сад то? Што баш људима као што сам ја?
– Зато што си ти јебач. Немаш комплексе из детињства. Ниси био нико у школама и крају. Ниси био само онај који жели, већ и онај кога желе. Ниси био љубоморан на друге што имају док ти немаш. Ниси стварао негативне осећаје према добрим рибама зато што не можеш да их имаш, јер си их ти све имао. Све то прави жестоке комплексе у људима, а ти комплекси се после манифестују у односима према другим људима, према подређенима, према женама и мушкарцима… Могућност да манипулишеш таквим људима је огромна, јер само ти треба добра риба, или добар фрајер. А твоју емотивну стабилност не може да поремети прва добра риба која ти се нађе на путу. Не може да те заведе да начиниш погрешне кораке, јер имао си стотине таквих. Зар не?
– Добро, али не можеш рећи да је то све што је потребно за једног лидера. Поједноставио си.
– Слажем се, и то сам намерно урадио. Наравно да сматрам да је за лидера потребно много више. Хтео сам да укажем на проблем који имамо када нас воде искомплексирани. То треба избећи. Не знам те довољно да бих знао све твоје квалитете, али ако имаш остале лидерске способности, онда си ти прави човек за ову земљу!
– Дакле, сврха овог састанка је да ме врбујеш за неку странку? – насмејао се Прелеп, јер и сам је знао да то није истина.
– Наравно, добићеш место у Управном одбору било које државне краве музаре после првих избора. Елем, да почнемо озбиљно. Чуо сам много о теби. И проверавао сам све што сам чуо. Скоро све је истина, и одушевљен сам да запишем профил твог карактера. Желим да убележим твој поглед на свет. Од речи до речи.
– Хајде питај све што те занима. Ништа не кријем.
– Колико си их имао до сад?
– Одмах постављаш најтежа питања. Заиста не знам. Не бројим, или сам престао да бројим. А човек престане да броји у налетима бројних девојака у року од два или три дана, или једног летовања. Онда се изгубиш и одустанеш.
– Значи не лупаш рецке?
– Ех, па не броји сваки Дон Жуан као Бајронов.
– Верујеш ли ти у Дон Жуана? Хоћу рећи, јел мислиш да је постојао такав?
– Што да не. Знам куда идеш са овим, мислиш да већина не верује да постоје такви. И слажем се са тобом у томе.
– А јел себе сматраш Дон Жуаном?
– Нееее, никако. Њему је било сувише лако. – рекао је распростревши осмех победе на лицу.
– И теби је лако, ти си Прелеп. Тако те зову, зар не?
– Није све у томе. Има много и у ставу и визији. Да, тако ме зову пријатељи. Нико више се не усуђује. Људима је тешко да прихвате туђе предности. Потребно је да особа буде изузетно чврста, јака и самопоуздана да својим пријатељима признаје компаративне предности.
– Како ти посматраш жене?
– Исто као и ти.
– Чекај, чекај, не можеш тако поредити. Ја сам изашао из игре, нашао сам жену свог живота.
– Зато што си себичан.
– (погледах га упитно)
– Да, себичан си. Разлика између мене и тебе је што си ти себичан, а ја нисам. Ти си ускратио себе за све девојке овога света, до краја твог живота. Ускратио си их за твоје чари и уживања које би могле да осете са тобом. Помисли само на све оне које ће те пожелети, или које те садa желе. А ја не. Ја им се дајем несебично.
– (ћутао сам. Гледао сам га знатижељно, у нади да ће наставити где је стао)
– Ето, на пример, када она има дечка, а жели мене. Ја сам савршен за њу , и ја јој омогућујем да буде срећна. Када се види са мном она испуни своје страсти и жудње, и врати се њему, код кога осећа стабилност и са њиме гради будућност. Нисам себичан да јој реметим живот.
– И ти не видиш ту моралне проблеме?
– А ти их видиш?
– Оне варају и лажу, а ти си и узрок и последица и саучесник.
– Вараш се. Да, ја сам саучесник и само то. Међутим, оне варају и лажу јер су људи, суштински мановите. Оне не живе бајке о љубави, јер такве су ретке. Људи су, генерално, неспособни за љубав. И све што остаје је заваравање и самообмана.
– Не верујеш у љубав?
– Ах не, грешиш. Верујем. Верујем до ирацоналности. Али не верујем у људе.
– Осећаш ли да ти фали љубав?
– Наравно. И тражим је годинама.
– Јел се оне заљубе у тебе?
– Много њих. Ја сам емотиван, и оне увек осете моју присност. То није лаж, ја заиста волим блискост са девојкама. Услед тога, оне се заљубе у мене. То су већ тешке приче.
– Зар су толико заслепљене?
– Ох, ти заиста не видиш људе. Људе не води рацио, већ жеља. Од жеља настају стварности. Она никад не може да схвати зашто јој ломим срце а јасно ми даје до знања да ће оставити њега да би била са мном. Чак и кад јој кажем горку истину – „Ако си оставила њега због мене, оставићеш и мене због неког другог.“ Не, не прихватају тешке истине. Мисле да су слабости и себичности само тренутне, непоновљиве. Огромна је разлика између лошег карактера и лошег избора.
– Причаш само о заузетим женама, а слободне?
– И оне исто, без разлике. Могу да ме познају десет година, знају комплетну историју мог односа са женама, и то их ни мало неће спречити. Оне желе да ме промене. Убеде себе да бежим, или да сам другачији а кријем се под маском независности. А када убеде себе, почну да убеђују мене.
– Сигурно им дајеш разлога за то.
– Вероватно. Ја сам човек. Сећаш се, суштински мановит. Имам потребу да храним своју сујету, као сви што је имају.
– Дај ми неки пример када добијеш потребу да нахраниш сујету.
– Ако изађем у клуб, и останем „сув“. Већ при крају изласка узимам телефон, и шаљем исту поруку на гомилу бројева телефона. Неке се упецају, а неке не. То се можда заврши тако што преспавам ван куће, или ми буде довољно да видим да могу. Па ако сам уморан, одем кући „сув“, али задовољене сујете.
– Али што то радиш?!
– Извини, али морам ти рећи да је глупо питање. Па зато што могу!!
– (опет сам заћутао. Ударио ме његов осећај доминантности.)
– Сви би то радили када би могли.
– Прича се да у сваком граду на Балкану имаш коме да се јавиш, ако тако то могу назвати.
– Ако ништа, у сваком већем граду. И у сваком крају Београда, разуме се. – опет се насмејао са победом на лицу.
– Досади ли ти?
– Да, често. Није то досада колико засићеност, или можда недостатак новог, подложног откривању. Некада не могу ни пет минута да останем са девојком после секса. Нађем неки изузетно глуп изговор да одем, за који обоје знамо да је лажан. И обоје га прихватамо таквог. Или не нађем изговор уопште. У принципу је свеједно. Али упознавање људи је то што ме и даље покреће.
– Како то?
– Људи су чудесна бића. Причаћу ти о нечему што ми се скоро десило. Била је код мене, једна од њих, а већ дуго има момка и радо га вара са мном. Виђамо се ретко, на недељу или две дана. Била је видно утучена. Седели смо на тераси, а нисам био расположен за причу. Међутим, њена утученост је била непријатна. Искрено сам се помучио да сазнам разлог њене утучености. На крају, рекла ми је – „Изгледа да ме дечко вара“. Као патка на језеру, оставио сам исти израз лица, док се у мени све тресло од смеха и чуђења. Људи су ходајући извор истраживања.
– Да ли ти је некада жао девојака које повређујеш?
– Не гледам ја то тако, знаш. Одмах ти на почетку рекох да им ја дајем оно што желе, улепшавам им стварност. А када буду повређене, то је њихова заслуга. Или карма, како год. Немој мислити да су невине, и да нису повређивале друге мушкарце. Да их нису завлачиле, или игнорисале. Оне који су били спремни да им дају велику љубав. У томе се не разликујемо много. Оне траже оно што им треба, и ја тражим оно што мени треба. Најчешће се не поклапамо. То ти је она теорија мора, да велика риба једе мању рибу. Иде то у круг. Емотивно повређивање не спада, и никада не сме да спада у моралне категорије. Јер једноставно – нико не може да контролише, и утиче на то. Сигурно да ми је жао када било који човек пати, али ако причамо о грижи савести – никад! Ниједном у животу.
– Сматраш ли да си лош човек ако заводиш девојке знајући њихове слабости, и онда их оставиш?
– Али ја то не радим намерно. Заиста ме инспирише завођење. Поготово ако се она опире, или ме одбија. Онда сам заинтригиран, и све покушавам да је освојим. А кад је освојим…гнуш.
– Гнуш? Шта је гнуш?
– То је израз који у мом кругу пријатеља користимо за такве ситуације. Гнуш. Када ти се одједном јави одбојност према некој девојци. Одбојност у разним облицима, али генерално одбојност.
– Одбојност као бежање? Одбојност као страх?
– Не. Више одбојност као – Не терај ме да једем кад сам сит.
– Засићење?
– Неее, засићење је једно. А потпуно друго је када неко не види да си сит, и гура ти храну у уста.
– Ок. На крају бих волео да чујем од тебе неку изразито занимљиву ситуацију са неком небитном девојком. Девојке у пролазу, на летовању, странкиње… Знаш, везе за једну ноћ или пар сати. Нешто што ти пружило могућност да се са најмање обзира опходиш према девојкама. Разумеш?
– Уффф…тешко питање. Много тражиш од мене.
– Ма хајде! Мора да је било много тих небитних у твом животу.
– Све су небитне.
И застадох. Без питања. Док је изговарао последњу реченицу, узео је мобилни телефон у руке. Почео је да листа контакте, вероватно тражећи праву причу за мој одговор. Али узалуд. „Јер све су небитне“ звонило ми је у глави. Док сам вртео причу и хватао белешке у глави, он је тражио причу по телефону. Трајало је. Помислих, волео бих да избројим те контакте са женским именима. Тренуци су ми пролазили споро, јер тражио сам боље питање. Одједном, синуло ми откровење – слика коју гледам је најбољи приказ овог човека. Самоуверено и опуштено, сурфује кроз гомиле женских имена, као да просипа песак кроз шаке. А свако зрно тог песка има његов жиг. Подстакнут мојим глупим питањем, схватио сам, он покушава немогуће – да нађе причу коју је немогуће наћи. Јер све су небитне.
„Људи само утолико подносе хваљење других уколико мисле да оно што су чули могу и они сами учинити; а што је преко тога, то у њих изазива завист и одмах потом неверовање“
Перикле, 5.век ПНЕ
You might also like
