Море, рива. Не каже се рива, нека грчка реч је у питању. Та реч је вероватно савршена, јер тешко је бити грчка реч а не бити савршена.
Дакле море, вече, прија. Врева. Улица и уска плажа, најужа коју сам у животу видео. Можда је само Вромолимнос на Скијатосу ужи. Море или црнило. Светла таверни откривају таласе, и то је то. Црнило, које је живот, пени на светлу таверни и удара нам ритам живота.
Предугачак увод. Слике су потребне, али недовољне. Не може се насликати оно што никад није ни хтело да се слика. Као да морем сликаш море, чује се Барико у позадини. Барико је шаптач, а у оно време је био Коељо. Тако и ја. Тако и ово. Дани цветају, али године миришу. У оно време када је шаптао Коељо мирисале су на слободу. Сада, док шапће Барико, миришу на носталгију.
Сам сам. Како се чудесно изговара то на српском. Сам сам. Као да смо докторирали самоћу. Као да смо је ми, у ствари, донели међу људе. Имамо савршену реченицу о самоћи: сам сам.
Прија ми самоћа. Пијем црвено вино на чашу а требало је да наручим флашу. Избегао сам флашу због неке глупе акомодације пројектованим перцепцијама потпуно непознатих људи који шетају ривом. Или како се већ каже на грчком. Као да се флаше књиже само пијанцима или депресивцима или меланхоличарима, а чаше осталима. Чаше су самообмана, јефтин спин који сервирамо сопственој сујети. Као трешњин завој испод језика. Без да пробамо.
И тако, због тих непознатих људи седим и пијем усамљену чашу вина.
Међу тим незнанцима, због којих пијем изговоре уместо гутљаја, она није незнанка. Старија је 15 година али није незнанка. Исто је севање у очима. И тада, као и сада, рађала је нови универзум сваким значајним погледом који би упутила мојим очима. Видим родила је, у међувремену, и пар нових живота који јој се мотају око руку. Одлазе. Пушта их да оду међу дечије игрице, тамо где може да их види. Оним погледом. Седа за сто поред мене и растреса дугу густу црну косу. Наручује флашу вина, црвеног. И једну чашу.
Наздрављам јој погледом не би ли ме препознала.
Наздравља ми осмехом. Није ме препознала.
У позадини пева Кети.
Исти је осмех, какав сувишан коментар. Али је исти. Идентичан, пресликан…нефер такмичење. И ономад је играла нефер, као и сада. Упари, тако, осмех и поглед и игра пик ен рол са одбранама карактера. Куца нам у фацу сваки пут.
Кажем да су јој слатка деца.
Каже нормално, моја су. И опет пик ен рол. Куцање.
Кажем јој да нисам често виђао жену да наручује флашу вина за себе.
Каже да јесам, само се не сећам. Уосталом, каже, није наручила само за њу. Узима флашу и чашу и седа за мој сто. Пик ен рол. Куцање. Препознала ме је.
-Имам кући једно француско вино из 2005., са обала Роне. Никада га нисам отворио, чувам га. Не знам за коју прилику. Две флаше смо купили ономад, ја и Буџа. Он је своју отворио и попио одмах.
-Вина су да се пију, флаше су да се чувају. Када кажеш да имаш флашу, значи да је чуваш. Ти си рекао да имаш вино. Требало је да га попијеш.
-Требало је.
-Требало је.
-Никад није касно.
-За вина није. За попити јесте.
-Зашто си дошла?
-Волим ово место. Нисам била дуго, можда 15 година већ. Зашто си дошао?
-Волим ово вино и ово море. Сваке године сам овде, већ 15 година. Дођем…
-С ким дођеш?
-Сам. Сам сам.
-Сам си? А вино?
-И вино. Сами смо.
-Сваке године?
-Сваке. Седнем за овај сто и чекам да се појавиш.
-Знаш ли кога чекаш?
-Па тебе.
-Не чекаш ти мене.
-…
-Да чекаш мене не би овде долазио. Овде долазиш да чекаш њу, коју си упознао пре 15 година. Мене си могао да нађеш на другим местима, да си хтео.
-Флаша значи?
-Флаша. Да је вино, попио би га одавно.
-Сећаш ли се овог кафића?
-Наравно. Ту си седео када сам те угледала. Када си ме угледао.
-Удата си.
-Неважно. Потпуно неважно.
-Честитам ти. На срећи.
-Хвала. Знао си да ће тако бити.
-Знао сам. Требало је да попијем.
Досипа вино мени, а онда себи.
-Када си последњи пут био овде?
-Рекох ти већ, сваке године дол…
-Престани! Нисам села са тобом да бисмо маштали. Када си последњи пут био овде?
Ћутањем одговарам. Није довољно. Ћутањем ме пита, опет. Исто питање. Вуче ме из приче. Мени се прича, али она ме вуче. Себична.
-Последњи пут оног дана.
-Више јутра?
-После тог јутра. Дакле пре 15 година.
-Знала сам.
-Шта си знала?
-Да бих била прича. Само бих трајала краће од 15 година. Овако је боље.
-И сада си прича, само своја.
-Грешиш.
-Ниси срећна. Причаш причу да си срећна, људи причају приче о твојој срећи, ти потврђујеш, климаш главом. Акомодираш се пројектованим перцепцијама људи. Испричала си причу о себи, и себи и људима, и носиш осмех на лицу. Истина је да не знаш шта је срећа.
-А ти знаш?
-Не знам ни ја. Само ја себи не причам о срећи.
-Боље је причати о срећи него причати о чекању и вину. Кад већ сви причамо, причајмо најлепше приче.
-Ти си рекла да нећеш приче. Хајде да причамо. Имам најлепше приче. О теби, о нама.
– Хајде. Ти почни. Волим твоје приче.
Ћутим. Не знам одакле бих кренуо. Досипам вино, прво себи па онда њој.
У позадини пева Кети Гарби.
Ћутим. Тражио сам те у сваком новом граду. То са новим градовима је практично јер је ново, непознато, потенцијал за нешто лепо, занимљиво што никад пре нисам видео. Учитавао сам те иза сваког угла или за сваким столом. Увек ми се уклапало у причу да те сретнем на неком месту које први пут сретнем, желео сам реализацију те бајке.
И онда, када сам најмање очекивао, и баш када нисам ни помислио на тебе срео сам те у једном италијанском селу на обронцима Тоскане, какав клише. Клише! викали су ми после. Свеједно сам им причао. Елем, сретох те тамо док сам безуспешно тражио да поједем нешто између италијанског ручка и вечере. Разгледала си излоге затворених бутика, и носила си шешир, блузу без рукава, сукњу до колена и мокасине. Обратио сам ти се на италијанском, бонђорно принћипеса, узвратила си ми на јужносрпском уз осмех добродошлице. Смејали смо се касније уз еспресо и колаче. Смејали смо се, још касније, уз вино и залазак сунца. Смејали смо се судбини, и захвалили јој се ујутру. Јер си морала да одеш. А ја сам морао да одем. Ћутим.
Ћути. Досипа вино, прво себи па онда мени.
У позадини пева Кети Гарби. Свира грчка.
Ћути. Чекала сам те. Оних дана, док сам још осећала твоје додире на кожи и док ми је коса одбацивала руке тражећи твоје, сваки излазак из куће је био ризичан. Плашила сам се да ћу тог дана сјебати све што сам имала у животу ако бих те угледала. Но, облачила сам се и шминкала сам се као да ћу се удати без венчанице. Спремала сам се за удају и катастрофу у исти мах.
И онда, једног дана сам те угледала како седиш и читаш новине у кафићу у којем никад нисам седела. Био си довољно далеко да те пропустим. Дао си ми избор, могла сам да бирам судбине. Колико пута се то деси, икада, икоме? Колико пута су нама судбине изабране од стране некога ко нас је угледао како читамо новине, далеко, несвесни да тај управо бира нашу судбину? Ја сам изабрала твоју. Пришла ти, ухватила те за руку, без да те питам. Пођи са мном, рекла сам а мислила: и остави све за собом. Разјебала сам све што сам имала, изневерила људе, сломила срце, поништила прошлост. Отела сам те у своју причу, а ти си ме грлио. Само си ме грлио. Љубљење је дошло после. И љубав. Живели смо срећни до краја живота.Ћути.
Гледамо се. Ћутимо. Досипамо вино, свако себи.
У позадини пева Кети Гарби. Свира грчка музика.
Ћутим. Знаш, никада нисам размишљао о нашој деци. Зашто не бисмо желели децу? Сећам се, у возу за Лондон је до нас седела једна породица, она и он и двоје деце. Било је ту превише среће да се не осврнемо. Сећам се, јасно као да је јуче био, малецка те је гледала знатижељно а ти си јој се смешила како никада пре тога нисам видео. Као да си имала тај арсенал осмеха само за децу. Питао сам те да ли желиш децу, рекла си да се и слобода пагански умиљава одрицањима. Или хришћански, додала си. Ћутим.
Ћути. Пре првог додира, пре првог премишљања, пре првог бега, желела сам твоју децу. Дубоко, нагонски, биолошки, генетски, желела сам да родим твоју децу. Двоје, троје четворо. Желела сам твоју децу једнако као тебе. Никада не бих пристала на пола. Уживала сам док сам ти рађала децу. Сви су они производ једне ноћи, овде на риви, и једног дана. Више јутра. Ћути.
Гледамо се, без тензије. Гледамо се док ћутимо, још откад је позвала да причамо приче. Онда проговара.
– Е, срећна сам, знаш… Срећна сам што сам те срела. Довољно је.
– Срећан сам. Слагао бих ако бих ти рекао нешто више од тога.
Хватам се за чашу – празна је. Погледам флашу – попијена је. Погледам у њу – устаје и одлази.
У позадини пева Кети Гарби. Свира грчка музика. Са послужавника бацају цвеће по њој.
