Људска врста је фантастична у овом тренутку катастрофе каква дуго није задесила човечанство. Можда ће звучати контрадикторно, али та фантастична људска врста је, такође, направила изузетно фрагилан систем. Фрагилност је огољена овим вирусом, који је за три месеца заразио тек 0.0042 процената људске врсте (званично регистрованих), и убио неколико процената од броја регистрованих, али је потпуно зауставио свет и економију, и довео у питање изглед света након што победимо вирус. А победићемо, нема сумње, пре свега зато што смо фантастична врста. Сигурно је свет стао и да бисмо као врста ове цифре горе држали ниским, дакле и цифре варају, али опет није то најјачи разлог стајања. Јел знате зашто је ударац толико разоран? Зато што је за земљотрес светског поретка потребно да се уздрма оно на чему он и почива – поверење.
Поверење: свемоћ изградње и уништења, нешто као индијска богиња Шива. Поверење је алхемија која држи, развија и разара. Овај вирус је уздрмао темеље поверња у економији, међу људима и међу земљама, и аутоматски изазвао напрслине на поретку. Последице би могле бити огромне, али не желим да се бавим великим померањима сада, јер би то било и прерано и претенциозно. Овај увод је и најава да ћемо тек причати и писати о томе како ће крах поверења утицати на свет након короне. У овом тренутку бих, међутим, желео да напишем шта нас чека после уколико се свет колико-толико врати на трајекцију којом је ишао.
Пре неколико дана сам написао твитер низ на ову тему, па сам решио да напишем текст од тога. У међувремену, један од мојих омиљених мислилаца, Харари, је сматрао о томе шта нас чека, и у уводу се дотакао неких тачака које сам и сам помињао, и које желим да обрадим.
Поред несумњивог утицаја на економију на средњи рок (искрено се плашим и да размишљам о томе) корона би могла значајно да промени начин на који људи послују. На пример, бизниси ће се ових месеци, а можда и целе године, прилагођавати тренутним и потенцијалним ризицима, и драстично повећати онлајн састанке. Ово посебно важи за време када криза буде јењавала, и када се и земље и људи буду отварали за чешћу интеракцију. Несумњиво ће многе мере предострожности остати, па ће онлајн састанци показати да ли имало утичу на квалитет бизнис договора и одлука. Ово важи и за рад од куће, јер ово је први прави тест светског бизниса у којој мери значајан број фирми може да функционише и колика им је продуктивност док део запослених не долази у канцеларију. Тест ће трајати дуго и сасвим довољно да пружи релевантне податке. Уколико продуктивност и квалитет договора и одлука буду на задовољавајућем нивоу, поготово у периоду гашења кризе и повратка економске активности, можемо очекивати значајну промену у начину како људи послују. Физичка присустност ће по први пут бити ирелевантан фактор за рад у великом броју компанија, као и за склапање послова.
Промена би могла да утиче на то како компаније планирају своје пословне просторе. Прво, капацитети не би били пресудни фактор, што би директно утицало на тржиште високоградње и некретнтина. Друго, локација не би била пресудан фактор, уколико се не ради о малопродајама и директним услугама. Ово би повлачило и промене за запослене, у смислу смањеих трошкова транспорта, повећања слободног времена, и генерално подизања квалитета живота.
Онлајн састанци би могли да промене навику путовања, и унутар и ван земаља. Несумњиво је да ће корона имати значајан утицај на путовања у будућности, и поред овог разорног земљотреса за авио индустрију и туризам. Туризам, наравно, неће много мењати облик, али и пословна путовања могла да промене. И не само пословна путовања, већ и цела индустрија конференцијског туризма. Притом, не мислим да ће људи да батале конференције, јер њихов допринос кроз мингловање неће изгубити на значају. Мислим пре свега на то да ће онлајн конференције добити на замаху, али и квалитету у наредним месецима. Уколико се то покаже бенефитним и профитним, сматрам да би могло да дође до ремећења тог тржишта и на дужи рок.
Путовања се неће променити само за бизнисе. Читао сам искуства једног путника који је пре пар дана отишао из Америке за Кину, мислим за Пекинг. Мере предострожности пре и током лета су биле ванредне, али оно што га је сачекало тамо је заиста невиђено. Четири сата му је требало од слетања авиона до изласка са аеродрома. Наравно, са аеродрома је отишао директно у карантин. Како криза буде јењавала, и земље се буду отварале, несумњиво је да ће инерција предострожности остати много дуже. Као што је то био случај после напада на САД 11. септембра 2001. са безбедношћу, сада ће нас сачекати са санитизацијом и генерално мерама дезинфикације и заштите пре, током лета и након слетања. Још неко време ћемо морати у карантине при слетању у одређене земље, што ће опет утицати на путовања и индустрије које га прате, јер ће људи одустајати од истих. Можда ћемо још дуго носити маске у авионима, можда ће нам још дуго мерити температуре. Можда ће мерење температуре бити уведено и у друге друштвене форуме. Плашим се да свет почне да се затвара, баш сад када се отворио као никада пре.
Живот ће нам бити онлајн у наредним месецима, али сада заиста за разлику од онога што смо сматрали за онлајн живот. Услед велике изолације, мислим да ће и медији поправити своје садржаје, тј више се ослањати на производњу уместо преношења. Наравно да ће информације о вирусу бити ударне све време трајања кризе, али ће онлајн медији морати да се прилагоде и нуде људима садржаје које ће бити привлачни. Мислим да ће садржаји који изискују више времена поново добити на вредности, мада би таSliј тренд трајао само до изласка из кризе, осим ако неко не искористи дату шансу и потпуно промени навике конзумената.
Мене пре свега занима овај велики експеримент онлајн наставе, и школа и универзитета. Лакоћа са којом су универзитети, али и школе, прешли на онлајн наставу је запањујућа за мене. О томе говори и Харари, како у кризама нема времена за тестирање веч се одмах прелази на реализацију. У зависности како се покаже овај експеримент, будућност образовања може да изгледа значајно другачије. Када кажем значајно, мислим пре свега на неопходност физичког присуства и на локацијско поимање образовне установе, поготово универзитета. Ако Кембриџ може да се заврши онлајн, онда би класа 2030. могла да има 5 студената у Мексику, 10 у Индији, 3 у Кенији, 30 у разним деловима Британије, итд. И наравно, десетак у самом Кембриџу. Кембриџ би био доступнији свету, и Кембриџ би био светски универзитет. Ово важи и за школе, јер ако део наставе може да се уради онлајн, и потенцијално смање оптерећење и трошкови, и овде може доћи до промене, пре свега за старије разреде.
Ова размишљања ће се допуњавати, сигуран сам, јер ће потрајати изолација. У једном тренутку ћемо почети да размишљао и о великим променама које би нас могле задесити.
Једно је сигурно: свет који смо живели више не постоји. Верујем да ће бити бољи.
Photo: https://www.facebook.com/MagdalenaJablonskaPhotography/ и велико хвала Магдалени.
You might also like
