Како се постаје шампион, реплика коју Глоговац овековечује у српске наративе, чак и неке митологије, мени увек буди ложење на вансеријска достигнућа као да су моја, и без изузетка ставља пред очи слику тог ћелавог човека званог Победа. Када Глоговац након тога дефинише „тако што изађеш на терен кад је најтеже и победиш“ мени је само слика тог ћелавог дива испред очију. Слике. У разним варијантама, на терену, ван терена.
Не пишем ја то само зато што је годишњица највећег коша у историји европске клупске кошарке. То је празник васколике гробарије, али мене та годишњица не подсети само на тај кош. Гледајући одавде, тај кош је само део слике те људске громаде. Ни сви остали кошеви не чине целу слику. Нити онај исти Хрватима, извучен из најмрачнијих дубина жеље за осветом, нити онај исти, без одбране али најтежи, пред препуним Пиониром људи који су дошли да се опросте од играчке каријере своје легенде, свог хероја, свог бога. „Само богови могу обећати“ каже Божо Копривица, али како се богови носе са ризиком неиспуњеног очекивања?
Био сам тамо у Пиониру, тог дана када смо дошли да му одамо част и принесемо жртву како то доликује организованом систему веровања, церемонија, обичаја и обожавања. Све је било свечано и церемонијално, разуме се, али је постојала тензија. Набој који сам могао да осетим током целог догађаја, и који је растао како се ближио крај. Сви смо знали где се ово завршава. Сви смо знали, макар интуитивно, да се на десетогодишњицу највећег коша у историји европске клупске кошарке опроштај главног актера, ћелавог дива, мора завршити на исти начин. Стрепео сам кад му је Копривица, не Божо већ Славиша, јер важно је презивати се Копривица као што је важно звати се Саша, дакле када му је Копривица додао лопту из аута. Не сећам се да сам имао већу трему иако сам знао шта следи, иако нисам био сигуран како ће се завршити. Касније је причао да му је тај кош био тежи него оригинални. Потпуно разумљиво, ово је био кош који је висио над њим као мач судбине, годинама висио, не само те вечери у Пиониру. Опроштајни кош Саше Ђорђевића јесте симбол. Не његове кошаркашке каријере, већ онога што је он даровао овој нацији.
Видиш, ја мислим да је тај кош био кош његовог карактера, а не само његов. Салетов карактер победника је, у ствари, оно о чему пишем у овом тексту. Главна улога, есенција, покретач.
Сале има тај карактер који сија из очију. Његов карактер је, за разлику од других људи, посебност у односу на њега. Као душа за вернике у богове или воља за вернике у људе. Његов карактер живи, производи и оставља неизбрисиве трагове у историју нације.
Сале Ђорђевић је одавно престао да буде свој, и своје породице. Одавно је његова лична судбина нераскидиво везана за животе свих нас. То је изузетно важно. Такву судбину нема много људи у историји света. То је, верујем, огроман терет поред тога што је, несумњиво, част. Не знам где бих почео, а где завршио ако бих разлагао ту судбинску повезаност, али је сигурно да би најсјајније место заузимала она нестварна партија против Литвнаца 1995. Бљесак нације, разорене, угушене, понижене, потиштене, оскрнављене, изопштене. Револт духа. Прејаки Литванци беспомоћно гледају како Сале сипа тројке са свих позиција, док Шаренац преноси утакмицу као да Сале даје тројке у новобеоградским блоковима, а не у најважнијој утакмици у животу. Како се постаје шампион? Тако што изађеш на терен кад је најтеже и победиш. Тако што изађеш на терен кад је најтеже, и даш девет тројки и 41 поен. Том утакмицом, Сале је постао део српског Пантеона. И као што рекох, то је веома важно. Сале Ђорђевић је престао да буде свој, и постао Национале, и у тој романси смо ми ти који су уболи џекпот. Не само због победа које нам је даровао, никако. Чак и најмање због победа које нам је донео.
А ово све не бих тврдио да после играчке каријере његов карактер није наставио да утиче на нацију. Салетова тренерска каријера није блистава, далеко од неких других рођених победника попут Жељка Обрадовића или Карија Пешића. Можда управо због тога можемо јасно видети тај Салетов карактер, главног актера приче, како се носи са поразима и неуспесима, и како наставља да инспирише победе.
Сале Ђорђевић је, несумњиво, васкрсао српску кошарку из дубоког понора. Кошаркашка репрезентација Србије је, под његовим вођством, поново „прва после САД“ у свету. Често је крпио тим, ретко имао све најбоље на једном месту, али им је увек уливао карактер победника, ко год да је играо. Многи су под њим играли најбоље турнире свог живота. Водио је и „трећепозивце“ у овим бесмисленим квалификацијама које су се играле у сред сезоне. Када Сале каже „Ником не признајем да је бољи док не покаже на терену“ то, уствари, његов карактер прича уместо њега. И онда његов карактер игра танго са духом нације, учи нас како се приступа животу. Ми смо заљубљени у кошарку, очарано пратимо све успехе кошаркаша, и његове изјаве и понашање несумњиво пенетрирају и у наше свести. Поготово у кључним тренуцима. Сећам се те 2014. године, када је повео екипу у коју нико није веровао, која је кроз драматачни турнир расла до тренутка када Сале сузама поздравља успех својих момака. Немајте сумње: његов карактер их је водио до тог финала. То урођено победничко у њему. И веома специјалан однос који има према „светости дреса“. По томе је чувен. Генерално важи и за играча и тренера који је имао највеће успехе у националном тиму. Преузео је репрезентацију када је играчка посвећеност истој одавно била у кризи, и иако не желим да држим моралне судове, на овом примеру се најјасније види Салетом морални ауторитет. Тај морални ауторитет је градио на победама и на свему што је дао нацији. Речи које он изговара имају много јачу снагу него да их изговара неко други. Многе ствари које он каже би биле флоскуле, или курчење. Његово „волим ове момке, волим ову земљу, овај дрес…“ се обраћа и играчима, и онима који ће бити играчи, и целој нацији, са ауторитетом имена. Он није обичан селектор, као што није био ни обичан играч. И то не само због победа, већ баш због карактера.
Као што рекох, и флоскуле изговара као део посебног метанаратива чији је он симбол. Он, једноставно, јесте симбол једног посебног наратива који је бисер међу осталим наративима ове нације у последње две-три деценије. Он је симбол шампиона, у нацији којој су порази метанаратив. Он је тај који излази на терен кад је најтеже и победи. Дакле, флоскуле: „чуда су се дешавала, чуда ће се дешавати“ или како његов тим има високе циљеве, јер само тако могу да се достигну. Било је филозофских посластица, када смо играли финале са најмоћнијим тимом на свету (САД), па је говорио како „тражимо савршену утакмицу“ као некакву утопију, или златни дан Бисере Велетанлић. Видите, он се никада не курчи. Људи као он то никада не раде, не зато што не желе, већ зато што њихове речи не могу бити курчење самим тим што их баш они изговарају. Сећам се када је 2014. године, пред финале са најмоћнијим тимом на планети, говорио како ми играмо за злато. Питали су га: „Да ли се може против американаца?“ Само је поновио: „Ми играмо за злато.“ То није курчење, јер он је национални симбол оваквог животног става. Пре него што је ушао у финале те године, а када је одвео репрезентацију у полуфинале (упркос свим очекивањима), за противника у полуфиналу је могао да има Француску или Шпанију. Шпанија је дуго била најмоћнија репрезентација на свету после САД, шампионат се играо у Шпанији, и дуго су спремали екипу за ово такмичење. На то такмичење су дошли да победе САД. Након што смо ушли у полуфинале, питали су га кога би желео за противника у полуфиналу. Из топа је рекао „Шпанију“, и додао је „Да би постао најбољи, мораш да победиш најбољег.“ Играли смо три пута са американцима у његовој селекторској ери, од тога смо два финала изгубили брутално, док смо једну (групна фаза) били на погођен шут од продужетка. Увек је имао победнички став према њима, иако је свестан њихове супериорности. Писао сам о томе и горе. Једном је рекао „Неко ће победити Американце. Зашто то не би била Србија?“ Разумете? Најважније је да разумете да ту нема ложења, митоманије или препотентности. Када то изговори Сале Национале, то је визија. И ту је кључна разлика између шарлатана и шампиона.
Има толико тога победничког у Салетовом наративу. Опет, то укључује и све поразе које је имао, и као играч и још више као тренер. Далеко од тога да је најбољи у било којој од те две категорије. Подвлачим, то нема везе са сијањем које је даривао нацији. Јер он то дарује и након што изгуби финале од САД 30 разлике.
Он победе одувек представља као ствар избора. То је можда и најважнији индикатор његовог карактера. Он бира да побеђује, он је нама симбол тог избора. Ми смо нација поразних наратива, а он нас враћа на победничке. Изабери победу. Славимо га јер нам, већ две деценије, бира победе које славимо. Он, и његов карактер.
„Постоје два начина да играмо утакмицу и то сам им рекао у свлачионици, да играмо, или да играмо да победимо, нека изаберу како ћемо, ја сам за „Б“ опцију“. То је то, поука.
На крају, вратимо се преломној тачки, финала са моћним Литванцима 1995. И поред девет тројки које је дао, и поред 41 поена који је дао, и поред куцања Даниловића преко Сабониса, и поред два тренерска дива на клупи, једна ствар је више од свега донела победу. Оно што је Сале рекао великом Марчуљонису када су Литванци желели да напусте утакмицу. Разумете ме, сигуран сам. Да су отишли са терена, опет би изгубили. Али Сале их је вратио на терен да испоштују победу. Он зна, он разуме култ бога Победе. Безброј пута сам гледао тај снимак, бесни Литванци, и Сале који сам улази у тај бес, и речима прочишћује победу коју је заслужио на терену. Нема ништа светије од тога.