Била је предивна недеља јуче, на 20 година бомбардовања у Србији, као створена за цветање душебрижничких ружа које испуштају мирисе „били смо говна и требало нас је бомбардовати“. Изгледа да је била предивна недеља и широм Европе и света, па су и тамо разни цветови испуштали мирисе „били су говна и требало их је бомбардовати“.
Била је предивна недеља јуче, и био сам изузетно расположен да не кулирам та срања, као што веома често кулирам. Читао сам, пратио реакције, реаговао. Међутим, овај текст не пишем због тога, већ због цветова који засењују горепоменуте, и који о бомбрардовању певају језиком разума. Та слика која има црну страну неразума и белу страну разума ме је натерала да допишем нешто на белој страни.
Све што пишем је инспирисано предивној отворености ума, рационалном сагледавању и суштинском одбацивању самообмане око бомбардовања, од стране следећих садржаја: анализа мог брата Милана Крстића на порталу Талас, у којој брилијантно анализира Рамбује; разговор Милоша Николића и Николе Јовића у првој епизоди Таласне дужине, посебно мислим на уводни део о бомбардовању; и Тасићев тред који, поред своје генијалности, има и тај закључак који исказује све што је важно за наше генерације гледе бомбардовања.
Есмералда. У то време смо гледали Есмералду, и због бомбардовања ми је остала урезана у сећање. Сећам се, тресли су се прозори кад су гађали ВТИ у Жаркову, а ја убеђивао мајку да се тресу од ветра. Јер ми се гледала Есмералда. До те бомбе, и до тренутка када ми је мајка искључила телевизор, нисам веровао да ће нас бомбардовати. Не само да нисам веровао, него сам био заклети заступник наратива о међународном праву и систему Уједињених нација. У октобру 1998, мајка и отац су ишли на неко путовање, и сестра је била изузетно љута на њих јер одлазе сада када ће да нас бомбардују. Био сам фрустриран њеним непознавањем међунардоних односа, и устројством Уједињених нација. И био сам, наравно, сигуран да нас неће бомбардовати.
Бомбардовање је у ствари прва геополитичка лекција у мом животу. У нашим животима. Реализам, односи моћи. Можда бих у некој другој држави и неком другом времену био склонији вилсоновској традицији, али сам сигуран да ме је бомбардовање усмерило на реализам у међународним односима. Не тада, наравно, али само искуство је утицало на касније политичко сазревање.
Најупечатљивија слика бомбардовања је брзи одлазак страха, и нормалност бомбардовања. Знате оно када већ после три четири недеље агресије невољно прекидате фудбал на улици и улазите у кућу на звук сирена. Склоништа и подруми су одавно престали да буду опција. Сећам се балона за мали фудбал у Јужном булевару, ћале игра фудбал са екипом, упали се сирена која је била баш изнад балона (или је такав осећај био). Нико не реагује. Навикли смо да почну да нас гађају после осам, тог дана су кренули у сред дана, али опет – нико не реагује.
Тасић је то сјајно закључио када је написао да је то, због изостанка школе, било најбољих пет месеци у животу. Када се увукла нормалност, заштићени од схватања дубине егзистенцијалних проблема од стране родитеља, а препуштени слободи улице и екипе, формирали смо се за сутра. У септембру смо већ дошли у школу као други људи. Свако за себе другачији, и сви између себе другачији.
У горепоменутом разговору, Милош је питао Николу да ли је тај период утицао на наше занимање политиком. Мислим да то није био пресудан утицај бомбардовања на мене. Мислим да је утицао да боље (и брже) научим како функционише свет и како исходује моћ. У ретроспективи, бомбардовање ме је научило снази медија и гебелсовштине којима смо били изложени и ми у Србији, и они на западу.
И била је још једна ствар коју сам научио, и у тренутку и у ретроспективи. Једна реченица. Није важна особа, није важна ситуација, али је изговорена у сред рата, од релевантног делатника, мом оцу у мом присуству: „Идемо редом и чистимо.“ У тренутку сам схватио да, суштински, овде и нема правог рата. Нити је НАТО ратовао са нама, нити је Војска Југославије ратовала са Албанцима.
То нису били ратови. То је било то.
„Идемо редом и чистимо.“
У ретроспективи, научио сам колико сурово нормално може да изгледа ситуација у којој се то изговара и чује. Научио сам колико се лако људи ишчаше из нормалности и створе другу нормалност.