Ствараоци мита

Овај текст је требало да се зове „Најмоћнија генерација икад“ или „Бунт какав никад није постојао“. Назив сам променио на крају, када сам схватио да су чланови ове генерације младих, у ствари, ствараоци новог мита.

Размишљао сам о томе, било је немогуће избећи ту тему у свакодневним контемплацијама и делиберацијама. Иако сам хтео, признајем, желео сам да закључам ту тему једним површним „све је ту јасно“ и да размишљам о „суштинскијим“ проблемима и изазовима данашњице. Или постојања ан женерал. Тоне књига, блогова, чланака и твитова је написано о младима, и томе какви су млади данас, шта раде, како мисле, шта желе и како се односе према вредностима које су затекли својим рођењем. Месеци разговора који су ме, наметнуто или не, укључивали у поменуте теме. Дакле, иако сам хтео да избегнем, није било могуће. Размишљао сам.

Да ли су млади данас „лошији“ него ми? Да ли су млади данас мање социјални? Да ли су млади данас вредносно „покварени“? Да ли су млади данас „изопштени“? Да ли се бунт данас исказује кроз лајкове и шерове? Да ли су млади подложнији манипулацији због свега наведеног?

Ово су наративи који владају у нашем глобализованом свету. Најчешће почиње са „данашња деца су катастрофа“ и наставља се са „а ми када смо то је било…“ па онда неки образац који је вредносно на много вишој хијерархији од полазне тврдње. Какав понор. Какав цивилизацијски промашај.

Увек сам говорио да је то булшит, и да су млади увек исти, само се околности разликују. Бранио сам децу и младе говорећи да нису ништа ни лошији ни бољи од нас, већ да су околности у којима расту другачије, и да се сходно томе понашају другачије.

Грешио сам. Тежина мог промашаја је готово иста колика је ових што говоре да смо били много бољи од своје деце и младих данас. Јер су млади данас: најмоћнија генерација икада.

Никада ниједна генерација младих није била толико моћна. Оно што говоримо о њима, и оно што мислимо о њима нам замагљује вид. Не видимо суштину ове међугенерацијске револуције. По први пут у историји хомо сапијенса, млади нису (само) део света својих мајки и очева, већ су ствараоци светова. Ово је прва генерација која ствара свој свет у којима њихови очеви и мајке, не само да не учествују, већ их у потпуности не разумеју. И што је најважније, младима то није битно. Не постоји ни трунка зависности од разумевања одраслих. Ту лежи њихова моћ.

Говорите о њиховој отуђености, несоцијалности и смартфоновима. Ово што се дешава је нешто потпуно другачије, јер они имају свој свет који граде ван вашег света. То није виртуелно. Не постоји виртуелни и дигитални свет. Хеј, 2019. година је! То је реални свет који се одвија у модерним форумима. Друштвене мреже су кафане и паркови и ливаде, са много више могућности и потенције. Интернет је највећа библиотека и кафана постојања. Млади данас праве своје светове и све мање имају потребе за нашим светом. Напротив. Ми смо доведени у позицију да бирамо: или ћемо приступити њиховом свету, или ће нас историја прегазити.

Дакле не говорим само о коришћењу алата који су, до скоро, правили старији. Очеви и мајке, махом, умеју да користе те алате. Говорим о начину на који се користе, и о сврхама које добијају у рукама те генерације. У рукама мајки и очева, то су алати, служе нам да завршимо посао, информишемо се, повезујемо се, чувамо успомене. У рукама најмоћније генерације икада, то нису алати већ елементи: ватра, вода, ваздух и земља. И они граде свој свет.

Почело је када су изграђене прве империје из гаража, пре десет-петнаест-двадесет година. Ретки случајеви који су променили свет бизниса, комуникације и учврстили глобализацију. Онда су успоставили тренд. Тинејџери који могу да промене свет. Сада је то њихова Библија, међу њима свако може бити месија. Одрасли су већ закаснили, и њихово време је прошло. То је био окидач међугенерацијске револуције: промена је у њима, моћ је у њима, њихове године су године за владање светом. Свој свет су почели да дизајнирају на два начина – коришћење постојећих алата као елемената, и креирање нових алата/елемената. Док сте обожавали телевизију, они су заузели јутјуб. Док сте обожавали ауторска права, они су успоставили култ хоризонталне размене. Док сте обожавали традиције, они су успоставили култ изазова, преиспитавања датости и рушења митова. Док сте обожавали националне прерогативе, они граде мит о наднационалном поверењу, криптовалутама и сличним разграничењима са цивилизацијским митовима. Разумете? То је тај избор који сам горе навео. По многим питањима смо већ направили избор, и приступили њиховом свету.

Морамо да их слушамо, јер је сасвим могуће да ова генерација држи пелцер новог цивилизацијског мита. Тај мит је у настајању. И мит о стварању света и боговима, и мит о друштвеном уговору, и мит о природним правима човека, и разни други митови на којима почива наша цивилизација настају неприметно, често као секта владајућег наратива своје садашњости.

Никад овaкав бунт није постојао, то хоћу да вам кажем. Ово је суштински бунт једне генерације према свему што јој је представљено као дато. Ово је панк са реализацијом. Зато се они не деру на свет који их окружује. Видите ли ту суштинску разлику? Уместо да будете забринути што су млади отуђени, будите забринути што се тај бунт не чује. Ово је бунт који више жели да створи своје него што жели да се дере на и мења постојеће. Ово је бунт који нас ставља у позицију Константина.

Постоји читав универзум форума и агенди о којима можемо да причамо, укључујући и могућности мобилности о којима сам већ писао у тексту Свет је номадска утопија. Све су ово делови слагалице. А када сложите слагалицу, на слици је најмоћнија генерација икад.