Свет је номадска утопија

Кад особа каже „данас су људи ближи неко икада пре, у ери интернета, скајпа…“ та особа је, у ствари, већ у заостатку за светом. Када каже „данас млади преко фејса налазе љубав и секс“ такође знаш да живи у 2012. години. Две олимпијаде раније. Скајп користе бабе, фејс користе маме, јутјубери за које никад нисте чули уче вашу децу, а омладина секс уговара преко тиндера и бадуа у било ком граду на свету да се нађу. Али не задржавајте се ту – додајте авионске карте од 10 евра, ербиенби (Air B’n’B) за пристојну цену у сваком граду и селу, убер јефтинији од буса, итд. Људима није само лакше него икада до остану повезани, већ им је прелако и пребрзо да оду. И да се врате. И да оду, и да промене, и да пробају, и да успеју или не успеју. И да се врате, или не врате. Свет препун могућности за младе људе.

Стипендије за студирање искачу као рекламе за детерџент. Уз мало труда, и мало среће, ето вас на редовној кафи по бриселским трговима. Вежбате италијански у римским или болоњским ђелатеријама. Једете бургере по америчким шопинг центрима.

Свет у којем живимо је номадска утопија. Непрегледна равница могућности. Рећи ћете: постоје границе, ограничења, радне дозволе, визе. Постоје, али у ствари не постоје. За младог човека у Србији није питање да ли ће моћи да оде у Америку, и да ли ће остати тамо, или да ли ће студирати у Европи, и да ли ће успети да се запосли након студирања. Постоје само два питања – да ли жели да живи у Србији, и ако не – а где жели?

Ово није случај Србије, или само западнобалканских земаља. Номади су широм западне Европе и Америке. Студирају далеко од куће, откривају нова места и земље, селе се у зависности од личних преференција. Ако им начин зарађивања новца дозвољава, тј. ако посао завршавају преко компјутера и телефона, онда је свет за њих тек равна плоча без граница, а хабитат место које су заволели и које има добар вајфај. Не пушта се корење. Чак и ако остане у свом великом граду, сели се по различитим деловима града, тамо где му је најзгодније. Постоји озбиљна група мишљења која економски образлаже већу корисност изнајмљивања стана од поседовања. И да поседујеш стан, више се исплати да га изнајмљујеш и живиш у изнајмљеном, због свих фактора квалитета живота које пружају слобода избора и промене места (краја, општине, града) боравка.

Photo: Jo Kearny
http://www.jokearneyphotography.com/nomads-of-kyrgyzstan/

Могућности превоза, лакоћа преласка са тачке А на тачку Б. Зар то није миленијумски номадски сан? Идеш где желиш, лако, и знаш где идеш, шта те чека, шта да понесеш и ко ти може помоћи. Чуо сам за момка из Немачке који је студирао у Лондону, а живео у Шпанији. Због прескупог живота у Лондону, више му се исплатило да рентира стан у Шпанији, и два-три пута недељно иде лоукостом до Лондона. Недавно сам у Гардијану читао чланак о Британцу који је, резигниран ценом возних карата из његовог Њукасла, путовао до Лондона и Манчестера преко Швајцарске и шпанских летовалишта лоукостом, и за мање пара долазио до одредишта, притом испивши коктеле на плажи у Шпанији.  Релативизација времена и простора је обесмислила корење. Не пуштамо корење, тако да га никад и не сечемо. Лако одемо, лако останемо, лако се вратимо. Или се не вратимо, али смо и даље ту, ближи него икад. Ближи ми је онај у Вашингтону него што је мојој кеви била фамилија на Косову, целог њеног живота. Да не причам о онима што су ми у Бриселу, или Бечу.

Зашто ово пишем? Зато што превише наричемо над судбином народа (или државе) „чија деца одлазе“, чији „најбољи одлазе“, где имамо „одлив мозгова“. Овај наратив је доминантан у свести народа, није ни политичка платформа или злоупотреба популиста. Људи су прихватили овај наратив као своје дете, пригрлили све његове кључне поенте и жонглирају тим поентама када год је прикладно. А прикладно је често, сваки разговор о томе како живимо, како ћемо живети и како ћемо преживети неумитно води ка или садржи овај наратив. Погрешно. Суштински погрешно, обмањујуће. Тврдим, то нико не ради намерно, то није подвала. Трошимо своју енергију, усмеравамо се ка погрешним циљевима. Нико неће променити овај ток, нико неће зауставити точак времена. Дошло је време номада, поново. Једном када то схватимо, моћи ћемо да се усмеримо на то да Србија постане боље место за живот. Не да бисмо (од)враћали људе, већ да би Србија била боље место за живот. „Али има нас све мање!“ рећи ће. Не, него не живимо на истом месту.

Грешите ако мислите да доктори који иду Немачку и стјуарди који иду у Арабију нису номади. Они су прави показатељ неограничености. Тако се живи, и тако ће се живети. Лако одемо, лако останемо, лако се вратимо. Ако имају прилику да оду, нека иду. Подржавам, о томе сам писао пре три године. Нека живе боље, мада се никад не вратили. Сви ћемо бити срећнији – они зато што живе боље, ми зато што има мање незадовољних људи. Узмимо и ефекат дознака, неизбежно је. Они који оду из Србије улажу огроман новац у Србију различитим каналима. То свима нама повећава квалитет живота. Не губимо ништа, не заваравајмо се.

Све те Николе Тесле које оду далеко, то је неизбежно. Заиста мислите да ћете неким стратегијама или акционим плановима зауставити дијаманте да живе у Сан Франциску, и зарађују милионе у делатностима које и не постоји код нас? Заиста? Ок, хајде да причамо о терминима који су нам свима познати. Српске спортисте нико не суди што иду из Србије, што потписују огромне уговоре и одлазе да живе у Москву, Лондон, Рим, Њујорк, Лос Анђелес… Ово нам је позната тема, и ником не пада на памет да нариче над „судбином нашег спорта“ због тога. Не, увиђамо и бенефите, зар не? Постаће још бољи играчи, играће за репрезентацију, уложиће новац у Србију. И поврх свега, знамо да је немогуће да их зауставимо да оду. Тако је и са другим професијама које нам можда нису тако блиске. Никада нећемо моћи да их зауставимо, јер тај Њујорк ће још вековима пружати више него Београд. А ми имамо среће да су и време и место релативизовани, и да у ово номадско време тај одлазак више није хируршки као некада.

Дакле, постоје само два питања – да ли неко жели да живи у Србији, и ако не – а где жели? Лако одемо, лако останемо, лако се вратимо.

Време је да заборавимо наратив „задржимо људе у Србији“, прихватимо чињеницу да је време номада, и радимо на томе да се у Србији живи боље. Због нас, који остајемо.