Пишем о скорашњем феномену у српском друштву. Нисам упознат да ли је и колико овај феномен распрострањен у иностранству.
Прање диплома је настало упоредо са развојем приватних универзитета у Србији. Не желим да генерализујем и ниподаштавам приватне универзитете, али чињеница је да имају репутацију „платиш и не мислиш“. Ово отежава њиховим студентима да нађу посао, уколико већ немају обезбеђено запослење или везу (веза – развојни и егзистенцијални елемент живота у Срба). Након „болоњских“ процеса и промена на државним универзитетима, чини се да су Факултети прихватили тржишну утакмицу, и широм су отворили врата за студенте приватних факултета, који су желели да упишу постдипломске студије на државним факултетима. Ово је „win-win“ ситуација – студенти добију дипломе државних универзитета, факултети добију свеж кеш. Јер, рачуна се само последња титула. Сад, оно што је олакшавајућа околност за све учеснике система прања дипломе је да не постоје недоумице око резултата. То је обезбеђено преједноставним курсевима на мастер студијама. Просто – они су спрдња, у односу на основне. Апсолутно се уклапају у „платиш и не мислиш“ систем. Оно што би требало да представља проблем за систем су мастер радови. То су по дефиницији научни радови, који су везани за жељену специјализацију кандидата. Међутим, њихова цена на тржишту (око сома евра) јасно показује колико су ти радови стручни и колико су ментори посвећени и ригорозни у вези са тим. Јер, ако причамо о правој мастер тези, на којој студент ради посвећено, са визијом и новим идејама, тај рад вреди много много више. За сома евра можете добити copy-paste производ, са више страна литературе него рада (преувеличавам, али са разлогом), који уходана мануфактура мастер радова уради за 15 дана. И такви радови пролазе без проблема код ментора. Јер коме је још до развоја науке, важно је да имамо високо-образоване кадрове, у складу са стратегијом државе. Важно је да постоји папир, и статистика.
Завршићу са једном недоумицом. Можда овај феномен, ипак, није скорашњи. Зар масовни одласци наших студената у иностранство на постдипломске студије није прање диплома? А то није од скоро.
Прање диплома је легитиман чин, сасвим оправдан са гледишта студента. Међутим, образовне институције треба да се запитају каква им је улога у друштву. И да ли више помажу или одмажу?
