Све ово што се дешава око Жељка Обрадовића у последњих неколико дана, мислим и година али је псоледњих дана добило прилику да се оголи, ме је уверило да је мисао која ми стоји у глави већ дуго, а коју нисам смео да вербализујем јавно до сада, у ствари тачна – Жељко је већи од Партизана. И не само од Партизана, наравно, и од многих других клубова, пре свега јер је сам постигао оно што већина клубова у Европи никада неће ни покушати, а камоли остварити. Међутим, то је друга тема, овај текст је о односу гробара према Жељку и Партизану, и она мисао ми се потврдила управо због тог односа. Наим, од његовог повратка у клуб је било видљиво да се међу гробарима масовно развија апотеоза Жељка Обрадовића.
Апотеоза означава уздизање неке особе (не мора нужно бити особа, али у овом контексту је особа) до нивоа божанства. То је ниво славе и обожавања особе као највишег могућег степена савршенстваа или узвишености у свом домену. Апотеоза је када људи неку особу, просто, обоже.
На почетку сам рефлексно помислио да је култ, али чим сам први пут поразмислио о томе, али и консултовао гугл и четџипити, утврдио сам да сам претерао. Поред негативне конотације те речи што што је искључује као опцију, да би ово био култ потребна је организација којом управља лидер култа, а ми то овде немамо.
Дакле у питању је гробарска апотеоза Жељка Обрадовића. Када је почела? Рекао бих када се вратио у клуб, из неколико разлога. Један разлог је, очигледно, то што је у ККП дошао највећи европски тренер свих времена и истовремено човек који је донео Партизану једину европску титулу у кошарци. Други је што је његов повратак представљао осигурање за повратак Партизана тамо где ми гробари мислимо да припада – у врх европске кошарке. Трећи је што је његов повратак значио и буђење наде да Партизан може и више од повратка у врх европске кошарке – да Партизан може да се попне на сам врх европске кошарке. Поново, са истим човеком, као што то бива у митовима и другим причама. Гробари су романтици, пре свега. Наравно да има још разлога, а како их вероватно не могу набројати све, хајде само да не заборавим још овај један, једнако важан као претходна три – то што је Жељко гробарчина до сржи, човек који живи и дише Партизан, човек који је већи гробар од огромне већине гробара на овом свету. Или како би он рекао у једном давном интервјуу – он је Партизан.
Тек својим повратком он у свом бићз сажима све оно што је потребно за његово обожавање од стране гробара – дарује им победу и срећу (највећу у историји Партизана), дарује им наду (за победе и срећу) и дарује им љубав, препознавање, поштовање и блискост, јер је један од нас и можда и први у тој заједничкој љубави према Партизану.
Зато тврдим да су га гробари обожили тек скоро, не када је освојио титулу 1992. или када је освајао Европу још осам пута а и даље се клањао гробарима сваки пут у Пиониру (и ређе Арени). Не, то се десило тек када се вратио.
У сезонама те апотеозе, Жељко је био делимично (не)успешан као тренер, са једним бљеском када је цела кошаркашка Европа била уверена да је на корак од освајања 10. титуле, са две титуле шампиона АБА лиге, али и са значајним ломовима. Почевши од оног трагичног испадања од (тада) аутсајдера Бурсе у Еврокупу, када је просута прилика да се вратимо у Евролигу, па онда порази у домаћеим финалима од Звезде, па изузетно лоше евролигашке сезоне, па низ пораза од Сферопулоса, итд. Укратко, значајан број момената које не би преживео на клупи ниједан тренер у историји Партизана, осим можда Душка Вујошевића. И опет, не само Партизана, већине клубова у Европи.
Сезоне пролазе, Жељко опстаје, Жељко је вољен, Жељко даје гробарима наду. Жељко даје гробарима љубав колико и они њему. За поглед са стране доста несиметрична слика, јер те сезоне које пролазе садрже превише патње и разочарења и за гробаре и за Жељка. Али, само за поглед са стране, за неутренирано око. Јер оно што поглед са стране није видео јесте да су гробари Жељка обожили, и поставили га на место циља. Жељко је постао гробарски циљ – да буде тренер док се бави тим послом, шта год било са Партизаном. Жељко је постао важнији од Партизана.
И онда долази још један лош почетак евролигашке сезоне (сваки је био лош), и слом система. Чујем много прича, и у овом тренутку кад пишем (недеља, 30. новембар) не могу да тврдим које су од тих тачне, нити знам коначни расплет ситуације, иако је ближе томе да Жељка више (никад) не видимо на клупи Партизана. Тај слом система је потврдио апотеозу Жељка Обрадовића. Масовни изливи најинтезивнијих, прво негативних емоција гробара, од дубоке туге до дивљег беса, па онда стања сличних депресији, су показали колико је Жељко важан у гробарским умовима и срцима. Спектакуларни дочек на аеродрому, је изазвао и најинтезивније позитивне емоције, оптимизам, љубав, посвећеност. Сузе. Много суза. После смо се поново вратили на негативне емоције, али разумете поенту – Жељкова оставка је изазвала ураган емоција међу гробарима, и спремност на акције на које не би били спремни и за много важније животне и друштвен проблеме, опет важније за неког ко гледа са стране. Са места са којег пишем изгледа као да ће ово на средњи рок донети још земљотреса у гробарском свету, јер на клупи није више онај који је циљ сам по себи.
У овом урагану емоција се десило и нешто што је било тешко предвидети чак и са схватањем да су га гробари обожили, а то је спремност великог броја обожаваоца Жоца да он остане на уштрб резултата Партизана. Да оду сви који треба да оду, да игра са јуниорима ако треба, да будемо последњи у Евролиги ове године, само да остане Жоц, колико год губио Партизан. Другим речима – јавно су прихватили његове будуће поразе, што није карактеристика апотеозе. Али јесте карактеристика религије. У овом урагану, ово са Жељком је постала религија. Јер када више нема ни победа ни среће, и остане само нада, вера у боље сутра, то је већ религија. Верници (гробари) немају дилему да ће бити боље, можда не одмах, можда не ове сезоне, али верују да их тамо, на крају пута са Жељком, чека златни дан када Жељко диже своју десету титулу. То је религиозни занос, шта год било са Партизаном сада (у овом животу).
Шта год
Било
Са Партизаном.
Он да буде ту, Партизан ће већ некако.
Leave A Reply