Родиш се на прелазу из 20. у 21. век, и затекнеш свет информатичке револуције, убрзања времена, скраћивања простора, ослобођења људи од различиих окова – расне сегрегације, родне неравноправности, политичке неслободе, религијске затуцаности, итд. И ако си срећан да си се родио у друштву које је већ победило неке примитивне окове – раздвојена религија од државе, плурализам мишљења, укинут тоталитаризам и дозвољено неслагање са влашћу, жене владају својим телом и умом у равноправној борби за друштвени статус, друштвено подржан слободан избор – имаћеш прилику да сагледаш колико си у предности у односу на претходне генерације ове цивилизације.
И онда, шеташ тако једног паклено летњег дана по ужареном београдском асфалту, пијеш литре воде, хваташ сенку зграда и дрвећа да избегнеш сунце, долазиш на врата државне институције и – БАМ – Не можеш да уђеш! Зашто? Господине, непрописно сте обучени. Како? Није дозвољено улазити у бермудама у државну институцију. Молим?! Зашто?! Није пристојно господине.
Ко си ти да одређујеш шта је пристојно а шта не?! После почетне фрустрације и бистрења мисли, схваташ да није чувар адреса твог питања, већ друштво. Друштво је одредило да бермуде „нису пристојне“. Бесан, зато што не можеш да завршиш посао због којег си дошао, седиш испред врата „институције“ и посматраш суграђанке како улазе и излазе из исте, у сукњама преко колена, до колена, до пола бутине, а понека и у шорц варијанти. Горе обавезно танке тканине на брателе. Размишљаш шта би теби рекли да си дошао у мајици на брателе? „Господине, непрописно сте обучени“.
И ко је тај који одлучује шта је непрописно? Ко је тај који може да ми рационално објасни разлику „пристојности“ између мојих папуча и њених сандала? Модна полиција? Комунална полиција за стил? Јел то неко шапуће тоталитаризам? Хоћете ли да ми говорите које марке наочара смем да носим? Или можда да морам смартфон а не нокиу 3310? Ко се то усуђује? Како је могуће да човечанство, које је разбило толико окова затуцаности и примитивизма, себи допушта толико бахатости да одређује људима ниво „пристојности“ сукње и бермуда, и шта ће да облаче? Притом бермуда које носе само мушкарци, да се разумемо. Госпођа у бермудама је „пристојно“ обучена. Иако можда у неком трулом ћошку бирократских правила пише да су бермуде генерално забрањене, госпођа ће увек ући у бермудама.
Хајде да се макнемо „институција“. Генерално, у корпорацијама, банкама, итд, увек постоје „правила пословног облачења“. У реду, компанија жели да има одређене критеријуме за запослене. Али онда немој да дискриминишеш мушкарце. Поготово лети, на београдских 35+, вођење рачуна о пословном облачењу је чист садизам према мушкарцима. Еј! Види ли то неко? Гледам на станицама оне мученике како чекају аутобус у кошуљи, ципелама и оделу, и могу да осетим како им кључа зној на кожи, и како им се лепи тканина за тело, као да су подвргнути тортури. То је заиста садизам друштва према мушкарцима. Притом, ако то исто друштво пушта особе супротног пола да носе лагану и широку одећу, скраћену и на ногама и на рукама, отворену на стопалима, то је класична дискриминација. Мушкарци су дискриминисана друштвена група у облачењу. И то се мора променити! Друштвена норма по питању облачења је једнака друштвеној интервенцији по питању кича и шунда, што је културфашизам. Тј варница тоталитаризма. Пустите људе да се облаче у складу са својим преференцијама. Не сме нико да преузима улогу арбитра стила и пристојности, па ни законодавац нити бирократа који усваја „правила облачења у државним институцијама“. Уколико то, ипак, чини, мора имати у виду реалне околности и равноправност. Па видите ли ви људи у каквој клими живимо?! Што би рекао Стеван Станчић, шумар и авантуриста (и још много штошта) из Челинца, БИХ, зар је потребно да видите алигаторе по мочварама да бисте схватили да се клима променила? Он је, иначе, засадио у свом дворишту дрво банане и каже да одлично расте. Толико о клими.
Дакле клима у којој живимо намеће потребу да се укину стеге дугих рукава, дугих ногавица и затворене обуће. Е сада, посебно је питање дискриминације. Случај мог великог пријатеља ми је послужио као одличан пример како се ово друштво односи према очигледној дискриминацији. Наиме, представићу вам скандалозно мишљење водеће институције у борби против дискриминације, Повереника за заштиту равноправности*, као одговор на притужбу коју је послао мој пријатељ Марко Антић. .
Марко је на улазу у једно министарство заустављен због бермуда које је носио. Као и увек, док је чекао на улазу, поред је прошло мноштво жена са кратким и изузетно кратким сукњама. Послао је притужбу Повереници за заштиту равноправности, и она је донела закључак којим констатује да није дошло до дискриминације. Образложење је оно што је скандалозно. Пре образложења, важно је да приложим објашњење дискриминације коју је Повереница послала у тексту закључка.
Обратите пажњу на неједнако поступање према полу и изгледу. Дакле јасно је да дискриминација означава и прављење разлике због изгледа, а због оправдања њеног закључка (испод) важно је подвући да то важи и за пол. Закључак :
Добро сте прочитали. Ако не верујете, прочитајте опет.
„Наиме, неспорна је чињеница да је у Србији, као и у многим другим деловима света, уобичајено за жене да носе сукње, али то је чињеница која је ДРУШТВЕНО УСЛОВЉЕНА и одражава РОДНЕ И ДРУШТВЕНО ПРИХВАТЉИВЕ УЛОГЕ У ЈЕДНОМ ДРУШТВУ у одређеном времену, те сама по себи не представља дискриминацију.“
Госпођо Поверенице, знате ли шта су још родно прихватљиве улоге у једном друштву?
1. Жени је место у кухињи.
2. Мушкарац зарађује новац, жена чува децу.
3. Мушкарац је Pater Familias.
4. Жене су осећајне, мушкарци нису.
5. Жене су секретарице, мушкарци су шефови. Низ родно одређених занимања је предугачак.
6. Овај низ родно прихватљивих улога је још много, много дужи..
Госпођо Поверенице, знате ли та је још друштвено прихватљиво?
1. Црнци су нижа раса у Америци. Кад смо код тога, Јевреји су нижа раса од нас Аријеваца (Немачка, 19. и 20. век).
2. Гејеви су болесни, и не треба да шетају улицама.
3. Жена која упражњава много секса је курва, мушкарац који упражњава много секса је јебач.
4. Жена која се не уда до 30. године је уседелица.
5. Синови се рачунају, ћерке не.
6. И још много тога, данас, јуче, сутра…
Заиста, Поверенице, заиста сте употребили оправдање родне и друштвене прихватљивости?! Шалите ли се?! Срамотите ли се?! Како ће ова држава, и друштво, да искорене много дубље дискриминације када институција Повереника за заштиту равноправности доноси овакве скандалозне закључке који најбезобразније дискриминишу одређену друштвену групу на основу друштвене прихватљивости?
Срамота. За институцију Повереника, за државу, за друштво. Престаните са дискриминаторном политиком у облачењу одмах, и изједначите слободу облачења и за мушкарце и за жене.
*Назив „Повереник за заштиту равноправности“ је парадокс пер се, требало је институцију назвати Повереништво, које је родно неутрално.
