Одуван сам брзином доласка до ове тачке у којој смо сада. Ми се препознајемо већ пола живота тако што ламентирамо на сопственим судбинама генерација којима су се десиле најбрже и најтемељитије промене у историји човечанства. Као ЈЕБОТЕ касете дискови мегабајти терабајти суперкамере видеоколови смартфонови смартсатови моћни ренџери лудила.
Бежичне мале слушалице у ушима. Earbuds, airpods, just Buds.
И сад, питаће ме деца једном, у чему је била разлика?
На пример, пре ових бубица у ушима нисмо могли да седимо сами у кафани уз вино и сиреве и музику која нам се не свиђа. Мислим могли смо, али нисмо могли да се искључимо из те реалности и запловимо у другу реалност, без да променимо кафану, вино и сиреве. Сада можемо, и то је стварање света у оквиру света.
Изолованог замишљеног док кључа стварност около. Стварање могућности да се не бринемо о реалности као армија Душка Вујошевића.
Та небрига о реалности јесте онај други (или први?) крак развоја људске спознаје који нас је обогатио религијама, дионизијем, развратом и филозофијом.
Људи погрешно мисле да су нас страхови и незнање одвели у збегове машти и романтизму. Ма какви. Узрочност, последичност, природни закони и предвидљивост су нам огадили стварност и довели до те капије која се зове небрига о реалности. Изабрали смо, вођени жељом за стварањем а не бежећи од страхова, да бирамо стварности. Да будемо демијурзи, иако је то често водило апстракцији ка вишим демијурзима, напослетку боговима.
Ево, на пример, самсунг галакси бадс 2. Чист избор. Бирамо, од постанка света, да се искључујемо из стварности и уроњавамо у исту по потреби (и навици). Константно развијамо алате за то. Историја света је историја дизајнирања алата, враџбина, молитвни и портала у алтернативне реалности. И крунисања различитих шамана да нас усмеравају ка истим. Уз мање или више помоћних супстанци.
Пустиш јутјуб премијум на шафл и он дође до Жељка Јоксимовић К’о да не постојим. Да не причам шта је било пре, али кеве ми последњи пут сам пустио ову песму на минилинији са чувеног диска Жељко ЈоксОмовић. И шта сад? Да ме баци у тамо неку 200x к’о да не постојим? Не дам се још увек.
Минилинија јеботе, који артефакт прошлости која се не гаси. Прошлост, не минилинија. Минилинија је одавно угашена, никад више упаљена, остала да памти отиске младости. Кринџ, опет ламентирам над судбином наших генерација…не вреди. Ми смо оковани тиме. Како нас је неприметно сажвакало и испљунуло. Не признајемо да смо жртвовани на олтару људског прогреса. Као ЈЕБОТЕ како смо се до јаја адаптирали не знаш бре ти шта смо ми све урадили…никада ни једна генерација у историји света није прошла ово што смо ми прошли…ми смо супер адаптери, јахали таласе који су претили да нас потопе. А у ствари смо само тест драјв.
Опет ламентирам.
Мили глас Данијеле Мартиновић не овако не могу даље док у њој све плеше и пјева, реалност је све даље, а самсунг галакси бадс 2 се све мање обазиру на исту.
Марија Марковић и Чеда Чворак враћају јесен с краја деведесетих из крошње немира. Не разумеју ништа, не разумем ни ја.
Иде опет Жекс, јутро буди га док ваздух мирише на невољу, ово је већ адванс, али не удара како треба после првих пар стихова. Нема везе, и песме са три врхунска стиха вреде. Па не мислите ваљда да су стихови зависни један од другог? Ма какви. Један или два дођу директно од богова, а онда се остали накалеме да попуне контент.
Окрени 95. На страну сад питања, шта је фиксни, шта је 95, шта је Тап 011… добро то не може на страну. Тап 011 је митохондрија овог напаћеног народа, са све глашчинама Гоце и Иване.
Добро да није неко зло, имам и причу о томе, лексингтон има тих неколико песама које ме ресетују на време када нису ни постојали као бенд. У мојој глави су њихови стихови и музика повезани са сликама из времена када ти стихови нису певани нити та музика свирана. Јел знате зашто? Зато што смо шампиони за збегове у уобразиље. Добро је, да није неко веће зло.
Ната Беквалац, Јин и Јанг српске поп културе, цепа триста степени. Ма какве српске поп културе, српске културе ан женерал. Од дугих бренд хаљина преко љубавних спектакла и бродолома, до иконе феминизма, Ната хед ит ол.
Опет Жељко, Љубави, онај албум их оне године када сам је први пут угледао, пољубио, обожио. Када сам направио границу између старог и новог живота, као BC и AD само много реалније, иако је и ово онај исти крак људске имагинације. Љубав сврставам у тај крак, разуме се. Све што је чаробно, магично, алхемично.
Pause. Кафана, доста мање вина и остаци сира. Гасим јутјуб као да гасим ватру халуцинације, скидам слушалице као да излазим из матрикса. И даље свира неки ужас типа Црвена јабука. Прикључујем се расправи за столом о будућности наше деце у Србији. Кажем, волео бих да им обезбедимо добар живот у нормалној Србији. Каже, или си слеп, или пизда, или обоје. Кажем, стварност је оно што стварамо, зато се тако и зове. Каже, напио си се тог малбека.