Нема али. Наравно да нема али. АЛИ шта кој’ мој вама смета „али“? Зар не видите парадокс? Фуриозни сте, бесни, искључиви. Свако ко напише словима или мислима „али“ иза приче о тероризму у Паризу ви осуђујете, и одмах вешате, спаљујете на ломачи, спуштате гиљотину. „Ми им не бранимо да говоре“ рећи ћете. Тачно. Зато што још увек немате моћ, плашим се. Толика је количина беса и искључивости коју спуштате на све који другачије мисле да ми се чини да не разумете сврху слободе говора. Слобода говора је нужна како бисмо чули све који не мисле као ми, како бисмо упоредили ставове, укрстили аргументе. И сада свако ко има другачије мишљење од вас искључујете из категорије „човек“ и стављате га у категорију „идиот“. А не желите да саслушате. Масакр у Паризу је сјајна студија случаја ове дискриминације.
Дакле терористи су улетели у редакцију једног медија који је карикатурама исмевао свет око себе, а често и ислам, и побили туце људи. „У име Ислама“ рекли су они. И онда креће лавина. Сви смо осудили тај тероризам. И хришћани, и муслимани, и јевреји, и остали. Сви смо згрожени. АЛИ ко год је покушао да критикује рад медија који је био мета напада је ритуално вербално „спаљен на ломачи“. Одлучио сам да пишем о овоме јуче, после подуже расправе са мојим пријатељем о овој теми. Укратко, он је доста критичан према раду нападнутог медија, и сматра да појединци и групе који у таквој мултикултуралној средини живе морају имати више одговорности према стварима које објављују и које могу ударити у најосетљивија религиозна осећања „другог“. Да не замарам сада, његова теорија је много шира, он разрађује и западњачку мантру „спаситеља“ „бољег“ итд, као и генералну француску нетолерантност на „другост“. Он је згрожен терористичким актом, наравно. И шта сам ја урадио? Иако се ја уопште не слажем са њим, сматрам да где почиње вођење рачуна о туђим религијским сентиментима почиње аутоцензура тј неслобода говора, ја сам веома радо ушао у расправу са њим. Зашто? Да бих чуо све аргументе, да бих размислио, да бих изашао из своје „кутије“ и покушао да разумем различита мишљења. Ја се и даље не слажем са њим. АЛИ то не значи да сам ја у праву. То разумете зар не фаталисти? Не завршава се свет са мном или са нама. Знате, људи су мислили да је свет раван. Умирали су за то, убијали су за то. Ви вршите ритуална вербална спаљивања свакоме ко мисли другачије. Ето и ти људи који се јављају и кажу „они су бомбардовали РТС, нису нас жалили, итд…“ Људи различито посматрају свет, и имају различите обзире и вредности. А ко сте ви да утемељујете врхунске вредности? Ако неко осуди тероризам и мржњу, и онда изнесе свој став о узроцима и решењима, то је велики цивлизацијски корак напред. Рећи ћете „али они тако оправдавају напад, они се радују туђој несрећи“. АЛИ ко сте ви да доносите такве квалификације? Ако он заиста оправдава напад, осудите га. Ако заиста исказује радост због туђе несреће, осудите га. АЛИ не осуђујте људе који, док осуђују тероризам, покушавају да објасне и вама и себи на начин како они то разумеју. Пустите људе да буду огорчени што је свет болела ђока за наш РТС. Знам, околности се разликују, нема сличности, али ти неки људи сматрају НАТО терористима. Јебига, тај НАТО је побио више људи него сви терористи заједно, лако можемо да уђемо у те расправе. То је друга прича.
Овде се ради о другој ствари. И код мене и код вас. Страх. Ово је страх. Признајте себи. Страх радикализује. И ви који горите због слободе говора, и ви који горите што су муслимани вређани, све вас повезује страх. И политичке лидере, и левицу и десницу. Усрали смо се. И зато смо сви радикализовани. Успели су.
Дакле видели смо страшан злочин, АЛИ не дозволите да се затворите у кутију.
