Временом све јасније видиш како ти људи поразе кажњавају разумевањем, а победе награђују посвећеношћу.
Причам само о добрим људима који те воле због крви, дана, успомена или захвалности. Њихова љубав није променљива у овој једначини, већ константа. Једина променљива су порази и победе, и од њих зависи да ли ћеш бити кажњен разумевањем или награђен посвећеношћу.
Не желим да водим судски процес, напротив. Не суди се боји што је зелена, нити мору што пени, нити људима што воле победе а прескачу поразе. Желим да разумем. Мислим да се ради о времену.
Посматрао сам их како поносно бацају рибу на сто. Мудрост о риби и пецању је много више од препоруке, она је дефиниција човековог схватања помоћи. Да би те научили пецању, потребно је да уложе време и своје име. Мислим да је ова калкулација подсвесна, и да негде дубоко у себи људи активирају мисао да је бацање рибе на сто јунаштво. Варамо сами себе како бисмо се заштитили од туђих пораза. Када се убедимо да су нам намере часне и да помажемо, а пре него бацимо рибу на сто, покажемо разумевање.
Разумевање је другостепена пресуда сваког пораза. Неписана и неизговорена образложења пресуде су опциони украси. Некада се у образложењу нађу сујете, некада страхови, некада сумње оправдане личним ставовима и поимањем света. Неписана и неизговорена, употпуњују мозаик непостојећег јунаштва.
А иза тог чина „јунаштва“ не буде ничега. Људи немају времена за твоје поразе. Своје време и своје име дају победницима, јер само победници могу да им узврате. Није то трговина, далеко од тога. Можда звучи сурово, опортунистички, или чак бедно када кажем да људи своје време и име поклањају само онима који могу да узврате, али то је људима иманентно. Као што срећу узимају за себе, а тугу остављају другима. Зато, на крају, праве себи те илузије јунаштва. Свако себи Понтије Пилат. Погледајте ширу слику, када се ради о неким далеким људима, странцима, незнанцима. Уплатимо хуманитарни смс, или однесемо старе ствари у Звечанску, или у Црвени крст пакет од пар хиљада динара када су поплаве. И помогли смо. Просјацима на улици, перачима прозора, иако знамо да тај новац иде у руке криминалаца. Занемаримо, пружимо новац, идемо даље. Истом руком хранимо унесрећене и сопствену сујету. Добро нас је осмислио тај велики демијург. Врхунски дизајн, мајсторе. Тако и када су у питању они блиски, и њихови порази. Дубоко уверени у подвалу сопствене сујете, пораженима бацамо рибу на сто, засољену разумевањем. Задовољни, одлазимо од стола у потрази за победницима. Свако себи Понтије Пилат.
Победе су магије, немам друго објашњење тог ројења посвета. Ваистину магично изгледа то царство у којем људи постају отворени за твоје мисли, акције, надања, стремљења. Можда истих као у време пораза, али то је неважно. Сада ти људи посвећују време, заљубљено пружају своје име на коришћење. И ти почињеш да им враћаш, временом и именом. Јер такав је дизајн.
Свијет воли побједнике, рекла ми је цитирајући песму Колоније.
И заиста, то мало парче површности денса сублимира стварност. Погледајте у назад. Од улице, школе, преко факултета и каријере. Улица и детињство нам огољено сервирају ову истину, а школе и тржиште касније то раде систематично. Непогрешиво.
У животу је најважније бити први, или најбољи, или другачији. Успех нас дефинише.
Зато не замери када ти за поразе испоруче разумевање, а за победе испоруче све.
