Ваљда никад већа економска криза није погодила човечанство од кад је капитализма. Ево траје већ пет година, а још мало јој фали да нам пола 21. века прође у проживљавању кризе. Нисам економиста, и нећу писати о узроцима, лошим економским политикама, краху неолиберализма или социјализма, о могућностима за излазак из кризе… Мене опчињава чињеница да живим у време највеће економоске кризе која је погодила човечанство. Поред свих лоших ствари које носи криза, и лошег живота, и несреће, у неким тренуцима ме удари опчињеност и нека врста задовољства. Задовољство да могу да осетим и разматрам специфичну ситуацију у историји човечанства, која ће се ко зна кад поновити и у којој људи и односи немају везе са нормалним економских токовима. Ово је тотално другачија реалност. Као рат или револуција. Али кад кажем револуција, не мислим она Плишана или Петооктобарска. Мислим Револуција, Француска или Октобарска. Дакле, то су ситуације које апсолутно мењају људске односе, мењају живот и мењају вредности.
Сећам се, када сам први пут учио о Великој Економској Кризи 20. века, у књизи су покушали да објасне очај који се ширио Америком. Како су власници великих послова, који су редом пропадали, чак извршавали самоубиства. То ми је било фасцинанто. „Какво је то стање свести, какви су то порази који нормалног човека наведу на самоубиство?“. Нисам могао да замислим да се то данас дешава. Мислио сам, друштва са ограниченом одговорношћу, банкротирају и иду даље. Ако не дугујеш онима који би тебе или твоју породицу убили због дугова, нема разлога да се убијаш. Међутим, људи се данас убијају на све стране. Новине више ни не извештавају о самоубиствима, ваљда да не дају идеје другима. Бизнисмени једноставно немају куда већ да се убију. Дугују банци, дугују партнерима, дугују запосленима. Не могу ни да банкротирају а да не униште десетине или стотине живота. Самоубиство им онда делује сасвим логично. Да не причам како у тој агонији пропадања уништавају породицу и људе око себе, често их повлачећи са собом. Самоубиство им је једино решење да не гледају људе које су уништили.
Како то изгледа, како живот изгледа када се склоне економисти, прогностичари, узбуњивачи, политичари, цифре, друштвени производи, јавни дугови, рецесије, банкроти, курсеви, цене? Суморније него све то заједно, суморније него речи највећег песимисте међу горепоменутима.
Породице драстично смањују трошкове. Уместо шунке купују паризер. Уместо пршуте печеницу. Уместо вискија за поклон носе вино. Избегавају свадбе и рођендане неких даљих рођака или познаника, јер то кошта. Уместо десет или петнаест дана мора, иду само седам. Или чак само на викенд, ако уопште оду. Престају да плаћају рачуне редовно. На Славе позивају мањи број људи. И што је најбитније, избацују из живота велике инвестиције – аутомобиле, некретнине, реновирања.
Послови се распадају. Мала и средња предузећа, занатлије, предузетници, банкротирају или одлазе у стечај. Стечај је добро решење, објашњавали су ми. Власницима омогућава да извуку нешто из пораза. Међутим, објаснили су ми исти, не можеш отићи у стечај ако имаш више потраживања него дуговања. А како је то је случај са већином предузећа која пропадају, они су у још већој агонији – хтели би а не могу да оду у стечај. Зашто је то тако, да људи имају већа потраживања од дуговања?
ЈЕР НИКО НИКОМ НЕ ПЛАЋА.
Ово је кључна ствар. Незаустављива појава у кризи. Иде у круг, тј спиралу, и немогуће је зауставити. Нико ником не плаћа, сви дугују и не могу да наплате. А онда, не можеш ни судским путем да се наплатиш, јер немаш шта да узмеш. Држава такође ником не плаћа. Зачарани круг кризе. Свака прича са предузетницима и директорима предузећа почиње са – Не могу да наплатим. Једноставно, не могу да наплате, и онда немају за плате, и тако у круг. Они који тргују су у највећем проблему, јер им роба стоји у магацинима. Дупли трошкови. У временима кризе, трговина је најгори посао. Услуга је најбољи – нула улагања, а ако не успе да се наплати, предузеће или предузетник нису у великом проблему јер нису уложили пре продаје. Неки облици производње су можда и добра опција, али само одређени облици. Услуга је без премца најисплативији посао у кризи. А ако треба изабрати реч која обележи сваку кризу је – Компезација. Сви компезују, нико нема кеш. И сваки пословни разговор садржи неку понуду компезације.
Инвестиције и започињање новог посла су у великом паду. Свуда ћеш чути народну памет – ово је најгоре време за инвестирање. Сада нико не улаже. И онда и ако хоћеш, окружење те обесхрабрује. Кажу, сачекај да прође криза. Банке дају пословне кредите и на лепе очи, иако се о томе не прича. Звучи чудно, али тако кажу људи из бизниса. Људи имају страх од кредита и улагања.
Весници кризе су залагаонице, тј места где људи откупљују накит, злато и сребро. „Откуп злата“ се појављује свуда по граду. „Мењачница и Откуп злата“, „Трафика и Откуп злата“, „Цвећара и Откуп злата“. Свуда по граду. Сасвим је логично – Људи немају пара и продају свој породични накит. Део по део, не би ли преживели. Веома уносан посао. Другар који је радио у једној таквој откупљивачници (или како год, ни име не постоји у нашем језику) ми је испричао један истински репрезентативан пример кризе – „Сваког дана ми долази један човек, и продаје алку по алку свог златног ланца. За алку добије око 2000 динара, да преживи дан.“ Није потребно ништа више написати о томе.
И на крају, осврнуо бих се на текст Индекс беде у Србији. Ту сам прву пут чуо за израз и објашњење од сјајног младог економисте (пристрасан сам јер ми лежи његов либерализам) Павла Михајловића. У том тексту сам прочитао нешто што сам све време примећивао, а нисам то претварао у речи. Ово је најважнија појава у Великој економској кризи. „Чак и да нисте изгубили посао у овој кризи, ваши пријатељи ће остати без посла или бити у беспарици, добићете реално нижу плату а мораћете да помажете некога из фамилије ко је у проблемима.“ пише Павле. То је то. Остао си на послу, са истом или већом плату. Али мајка ти је добила отказ, или сестра, или жена. Пријатељи су остали без посла, или су банкротирали. Сад, мораш давати родитељима, сестри, брату или жени. Мораш да покриваш све трошкове куће. Ако желиш да видиш пријатеље, мораш да им платиш пиће. Или клопу. Можда и да им позајмиш новац, а како одбити пријатеља или кума? Новац који ти вероватно неће вратити док је криза, и док ти је најпотребнији. И као магијом – твој животни стандард опада иако ти плата расте. Чак и да занемаримо фактор раста цена.
Има сигурно још много примера којим бих могао да опишем живот у Великој економској кризи. У следећој кризи ових размера очекујте исте појаве. И исте кључне речи.
И за крај, имајте у виду – На свадбама младенци добијају празне коверте.
