У последње време доста размишљам о случају мог комшије Марјановића (у народу познатијег као Kristal Met Dejmon), пре свега јер мислим да његов политички активизам упечатљиво недостаје откад су му одузета многа права (доле ћу аргументовати – пре свега људска). Кад кажем упечатљиво недостаје, мислим на његов пар екселанс политички утицај на јавност који (ето експеримента уживо!) видимо да може да има и појединац без јавног положаја, без претходно успостављене политичке организације и уопште без било којег ресурса осим сопствене мотивације и креативности.
Да, ток овог сведруштвеног устанка би другачије ишао последњих неколико недеља да Марјановић има приступ интернету, и било би значајно горе по режим. Ето рекао сам.
Међутим, ово није сматрање о политичком ангажману Марка Марјановића, већ о питању његових људских права. Када сменимо овај режим, једна од ствари коју ћемо сигурно морати да урадимо је да системски онемогућимо оваквко кршење људских права поново, и у томе будемо пионири на светском нивоу.
Не пионири у заштити људских права генерално, већ пионири у заштити права човека да комуницира.
Како нисам правник, аматерски сам истраживао ово поље и научио да нема много правних решења које адресирају ово питање. Необавезујућа декларација Савета за људска права УН сврстава приступ интернету у људска права, и неколико земаља ЕУ има експлицитно законски регулусану ту заштиту, док англосаксонско право познаје судске пресуде које штите право на приступ интернету (један судија аргументује да затвореници, и посебно они, морају имати приступ интернету). Не бих се превише петљао у правну материју јер ризикујем да проклизам услед недостатка знања у овој области. Нека се правници, поготово они који се баве људским правима, огласе.
Желим ово да посматрам политички, у смислу научених лекција током аутократског режима Александра Вучића и шта морамо да урадимо да нам се већина тих његових (и њихових) злодела никад не понови.
Политички, Србија никада више не сме да дозволи да се било којем грађанину ове земље одузме право на изражавање на интернету. Одузети некоме право на изражавање на интернету је као да му се одузме право да пише у свесци или говори. Као да особи одузмете право да се људима јавља на улици, да разговара са људима које воли и са којима се дружи. Интернет и друштвене мреже (твитер, инстаграм, вацап, вајбер, сигнал, итд.) нису само још једна платформа, као трг и кафана, већ су много више од тога: они су алат комуникације као што су то језик и писмо. И ако се у правосудном систему може предвидети казна одузимања слободе (дакле забрана приступа и трговима и кафанама), НЕ МОЖЕ се предвиђати забрана коришћења језика и писма, тј фактички забрана комуникације са другим људским бићима.
Подсетник: Марјановић није у затвору, ова забрана комуницирања на интернету је привремена мера док му траје процес.
Марјановићу је одузето право да комуницира са људима. Ви можете мени сада рећи да он и даље има опцију враћања на двадесетовековно комуницирање, што је као да ми кажете да је онај којем забране да купује храну у продавницама и да једе у кафанама ипак слободан да скупља плодове и да лови по шумама. То су подвале. Људска цивилизација је остварила гигантске скокове у последњих неколико деценија, и онлајн комуникација је базичан оквир људске комуникације данас. Одузети некоме интернет комуникацију је одузети му људско право зајемчено Универзалном декларацијом о људским правима.
Члан 19 ове декларације експлицитно каже (превод):
Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право обухвата слободу да се имају ставови без мешања и слободу да се траже, примају и преносе информације и идеје било којим средствима информисања и без обзира на границе.
Не бих улазио у то како наш Устав и закони такође штите слободу изражавања, опет да не бих проклизавао јер има и одредби изузетака, јер овде не бијем правну битку за одбрану Марјановића у правосуђу окупираном од стране Вучићевог режима. Дубоко верујем да ће исход тог његовог процеса свакако бити добар по њега јер је сам процес фарса.
Цитирам Универзалну декларацију да нагласим да и у традиционалним институцијама људске цивилизације, а то поменута Декларација свакако јесте, постоје јасни основи за оно што Србија мора да уради када падне Вучићев режим. Србија мора да озакони неповредивост права људских бића да комуницирају, било кроз језик, писмо, онлајн комуникацију или нешто четврто што ће људи развити у наредним деценијама и вековима.
Нисам срео Марјановића откад су га одстранили из јавног живота, али колико сам разумео ове казнене мере му фактички онемогућавају да ради посао за који прима плату, јер његов посао заиста много зависи од приступа интернету и онлајн комуникације. Они су му одузели и радничка права, што је посебна врста скандала и за шта се надам да ће им наплатити сваки динар.
Забрана присуствовања јавним скуповима ми делује и најконзсстентније од свега, ако занемаримо чињеницу да се јавни скуп арбитрарно одређује (дал је јавни скуп дружење у кафани?). Кажем најконзистентније јер је уџбенички прогон политичких противника. Вучић се уплашио Марковог потенцијала да мобилише људе против њега на улицама, и врши класичан аутократски прогон политичких противника. Кукавица.
Leave A Reply