Наравно да тада нисам предосећао носталгију за тим данима због песме из 2013. А ко би то могао знати до пророк? Ни он, разумемо се.
Живели смо на пар кафића, пут пар улица, са два погледа, једним језером и безброј дрвећа. Високо, високо дрвеће. Заклања поглед и тера га ка висинама. Капирам да те грандиозне природне појаве постоје да би развиле креативност у нама. Јер некада је боље кад не видиш шта те чека иза. Добијеш на времену да скупиш мотивацију.
Колико имена човече…кад се само сетим. Колико лица, колико осмеха. Чини ми се да их је остало тек пар. Остали су испунили сврху и постали странци. Пропустио сам тај њихов одлазак у странце. То ваљда тако иде. Желим да верујем да је њихов одлазак био грандиозан, свечан, праћен ватрометом и слављем.
…Одлазиш, пријатељу, предивно нам је било заједно…познаниче, заједно смо јахали време као два темплара свог коња…странче, наздрављам ти чашом, песмом и погледом, и заборављам те. Задржи тај осмех…
Али није био ни грандиозан ни свечан. Ако смо о истини, није био такав, већ је био потпуно неприметан, као да се никад није ни десио. Њихов одлазак у странце је био као кад мокар улазиш у море. Постајеш део морског света и вода коју си имао на телу више није део твог света. А ти то не примећујеш.
Жао ми је. Волео бих да их опет сретнем, тамо. Да седимо као тад, да живимо такве дане и трошимо онакве сате.
Киша. Седимо на пол позицији сатима. Сви они доносе ново за сто. Нове приче, нове животе. У времену када тек откривамо живот, толико новог за једним столом је нови универзум. Сваки заједнички сто је био нови универзум. То је била наша глина. Ми смо били глина. Разумете? Обликовали смо се за тим столовима. Са тим странцима. Људи који су тако неприметно отишли у заборав и плусквамперфекат су они који су криви што пијем уназад, што људе делим на разумне и неразумне, што љубав и секс не стављам у хијеарархију, што не волим глаголе, што плачем без суза, што волим кроз четири димензије и што препознам сваку линију где понос престане.
Има ту имена која су урезана. Сећам се, колико су то добри људи. Можда су нам то околности омогућиле. Безбрижност нам даје одрешене руке да будемо добри људи, штета је пропустити ту шансу. То је најлепши дар младости.
Често пожелим да их сретнем. Поготово кад останем сам, у туђем граду и туђем времену. Украдем пар сати или дана од других, на њихов рачун гледам људе на трговима којима први пут ходам или по улицама којима не знам смер. Гледам хиљаде и хиљаде потпуних странаца, смеју се, певају, пију, брину, немири. Баш тада, често, пожелим да сретнем моје странце. Позвао бих их на кафу, на пола сата, толико бих им украо времена:
Како си, одакле ти овде, лепо те је видети. Лепо нам је било, сећаш се? Баш лепо. Сећаш се како смо се ономад смејали? Како не, још увек задрхтим због тих смехова. Сећаш се како смо ономад сви пијани, осим тебе, истинама поклапали истине, без сујете? Сећам се, обожавам катарзичне минуте наше младости. Били смо чисти међу собом, али нити смо више међу собом нити смо чисти међу другима. Нисмо. Али то је било тако ослобађајуће. Јесте, слободу смо узимали уз ниске камате немира. Жао ми је што не могу дуже да останем, драго ми је да сам те срео. И мени. А баш је лепо било бити међу свим тим људима, где ли су сада, могли бисмо да поновимо? Боље не.
Научио сам касније да је тај немир најбоља цена живота коју можеш добити. “Eternal vigilance is the price of liberty”.[1]
Кад оно, мени и даље ствара немире то што смо се заборавили као да никад нисмо постојали.
[1] http://www.thisdayinquotes.com/2011/01/eternal-vigilance-is-price-of-liberty.html
