Немир

Немир је ретка српска реч која се приближила савршенству. Или божанству.

Заиста, ретко која реч толико задире у дубину онога што именује. И енглески има сјајну реч, Restlessness. Англосаксонци користе и Vigilance, и искористили су је фантастично за једну од  највећих мисли од индустријске револуције на овамо: „Eternal vigilance is the price of liberty“. На српски ми Vigilance преводимо као будност, али чини ми се да она ипак именује само један део појма који ми називамо немиром, исто као што Restlessness именује други део тог појма. Зато сматрам да је наша реч „немир“ директно из појма изашла међу људе. Реч независна од људи, у оним стварностима у којима је то могуће.

Немир. Не могу да га се отресем. Делује као болест, али није. Болест боли, немир не боли. И нема му лека. Немој да мешаш немир и болести. Ухвати и не пушта. Некад зна да траје сатима, некада данима. Вероватно и дуже, не бих волео да сазнам. У ствари, не знам шта осећам према немиру. Нисам сигуран да га не волим. Нисам сигуран да га не желим. Нисам сигуран да га избегавам.

Понекад, нисам сиугран да желим да престане.

Није хедонизам, далеко од тога. Не уживам, али опија. Може ли уопште да опија нешто што се не ужива?

Можда је порок?

Сигуран сам да понекад не желим да престане. Има дана када је вулкан имагинације. Има дана када је море разборитости. Не знам шта је опојније.

Желим да престане, сигуран сам – понекад. Има дана када ме затвори у сумње. Има дана када ми огади самоћу. Некада је океан слутњи. Више олуја него океан. Слутње, сумње…невера, самосажаљење, злослутња. Најгора је злослутња. Да нема сумњи и слутњи, немири би били врхунци људсих доживљаја. Овако, никад не знаш где ћеш почети а где завршити. Немир. Савршено објашњава све те сензације. Једноставно, просто, јасно – немир.

Сети се. Најлепши тренуци твог живота су били немири. Можда „најлепши“ није одговарајући придев. Покушавам да нађем придев који описује тренутке који остављају трајне последице на сваког од нас. Углавном, мислим да су људи најближи боговима када су немири. Нисам баштиран традиције која заступа мир и нирвану на путу ка божанском.  Можда ми је ближа Дионизијска традиција. Сваког новембра сам све даље од Аполона, који ми се чини тиши и неубедљивији и уморнији, а све ближи Дионису, који је све гласнији, уверенији и насмејанији.

Када сам, коначно, уоквирио и разумео немире, Дионис се смејао (Аполон је ћутао).