Рекао ми човек. У ствари, рекао ми човек који је чуо од човека. Овај кратак курс о успеху у послу преносим парафразирано, јер такво је људско памћење. Међутим, сви најбитнији детаљи су ту. Прича је истинита. Дакле, прича иде овако.
Једна од највећих криза у историји капитализма страшно је ударила по економији свих земаља. Ова наша мала, неразвијена и историјски маргинална земља је ово доживела као други нок-даун у истој рунди. Једва смо преживели први, некако почели да стајем на ноге, кад ето ти опет мрак на очи. Једино добро из те ситуације било је да смо већ навикли на канал, па ваљда боље од других подносимо. Међутим, питање је има ли ишта позитивно у чињеници да смо навикнути на лоше? Није то тема сад, па бих се вратио на кризу. Дакле, као и свуда у свету, хиљаде фирми у Србији је банкротирало, отишло у стечај или ликвидацију. На хиљаде фирми је и даље на ивици. Мало предузеће Господина Икс је у истој ситуацији. Колико схватам, разлог што још постоји његова фирма је што је сума његових потраживања већа од суме његових дугова. А дугује много… Прича почиње када он среће пријатеља из времена пре рата. Договарају се да га Господин Икс посети у компанији коју Господин Ипсилон држи. Господин Икс по изгледу зграде уочава да је фирма његовог пријатеља изузетно успешна. После партије приче о старим временима, прелазе на поље бизниса. Господин Икс почиње да се жали да не може да наплати своја потраживања, а дугује велике паре, и да га сваког дана зову за паре са разних страна. Банке, партнери, сумњиви инвеститори… Господин Ипсилон је саслушао свог пријатеља, и онда рекао кључне ствари : “Пријатељу, пре пар година и ја сам био у истој ситуацији. Већ у десет ујутру сам пио лекове за смирење. Дуговао сам разним фирмама и банкама велике паре. Био сам дужник, класичан. Онда, урадио сам једну сјајну ствар. На два места (није рекао која места, вероватно ино-партнери или банке) задужио сам се жестоко. Све остале дугове сам вратио, и остао дужан само на два места. И од тад, пријатељу, ја више нисам дужник, већ партнер. Разумеш? Држе ме као мало воде на длану. Ја сам њима партнер! Јер ако ја пукнем, одлази у ваздух и све што су уложили у мене. Када се накашљем преко телефон они се уплаше. Када одем код њих, дочекују ме и госте као фараона. То се на западу зове – чувати инвестицију. Они чувају и воде рачуна о својој инвестицији.”
Господин Икс је схватио да је он, са неупоредиво мање дугова дужник, а Господин Ипсилон са милионима дуга – партнер. Кључна разлика је била у схватању капитализма.
А капитализам се заснива на дугу. У ствари, цео овај свет данас се заснива на дугу. То је генијалност средњевековних и нововековних неимара капитализма.
Надам се да ће овај кратак курс Господина Ипсилон некоме значити.
написано 09. Јула 2011.
