У партократској држави Србији где је дрога јефтинија од алкохола, где се границе виде тамо где нису а не виде тамо где јесу, у баштама комшиница можете осетити комплексе толико јаке да нагризају кожу, а у баштама цркава се туку хулигани око интереса, не око клубова. Обукли су мантије да би изгледали страшније.
На власти су Европејци „европских вредности“. С тим што „европске вредности“ нигде не постоје осим код нас. Измишљен термин. Европска унија, ок. Евро, ок. Слободан проток роба, услуга и људи, ок. „европске вредности“?? Не, не постоји. Постоје, додуше, италијанске, француске, немачке…не европске. Српске, наше! Не европске! Шта ће нам европске које не постоје? Европски је звати Португалију, Грчку, Ирску и Шпанију групом Pigs, јер су сјебале економију. Разумем Немце што хоће Марку. Немачке вредности. Разумем Французе што не постоји реч „espresso” у кафићима. Комплекси, италијанске вредности. Свако чува своје, свако има комплексе. Ето и наше комшинице су пуне комплекса. Осећа им се у баштама. Све што раде, раде због комплекса. Разумем их, не подржавам, али разумем. У ствари, ако су икад постојале „европске вредности“ то су комплекси. Све остало је интерес. Дакле, Европејци нас воде ка „европским вредностима“, а у ствари, одавно их имамо. Они требају да нас воде парама. Без пара нема Европе. Са парама нам она и не треба. Знају они и то. Види им се Фридманова визија. Верују у способност нације, иако се представљају као социјалисти. Социјалисти Фридманове визије, генијално! Скидам капу.
Мислим, нама је до јаја. Осим онима којима није.
Нпр Србима са Косова. Њима није до јаја. И ми се боримо за њих, стварно се трудимо. Видите ли само колико гласно навијачи певају „Косово је Србија“? Видите ли колико људи излази да прошета Београдом и краде у част Косова? Ех, колико се боримо. Ја сам се борио исто, скупљао помоћ за децу са Косова. Колико сам се само борио… Мислим, колико могу. И остали толико – колико могу. А колико може нас 8 милиона? Онолико колико нам 300 милиона дозволи. А њих 300 милиона нема само 40 пута више глава, већ трилион пута више пара. А око пара се све врти. Пара које немамо. Дакле, колико нас 8 милиона може? Онолико колико има пара. И глава. Али реално, лакше је направити паре него главе. Лако ћемо правити главе, хајде прво паре да направимо.
Црква нас држи. На Косову су наше светиње. Није ни чудо што се монаси бију за њих…између себе. Светиња је то. Паре су то. И владике знају оно што сви знају – треба нам пара. Не кривите их зато. Све је то у реду, Бог, Библија, Црква, Вера, али паре су паре. Питајте их, рећи ће вам. Ако неће да вам кажу, погледајте им башту. Мирише на Немачку, сад дал на Мерцедеса, Бенкицу или Аудија зависи од укуса. Нису сви такви, наравно. Нити су све судије правичне. Нити су сви професори стручњаци. Нису сви. Нису нигде сви, ни у тој Европи, ни у тој Америци. Међутим, увек ми се чини да код нас „нису сви“ значи има их и добрих, док тамо „нису сви“ значи има их и лоших.
Партократија. Класична, уставом заштићена. Демократије ни у покушају. Слободе ни у лудилу. Слободан си да радиш све док не пркосиш интересима Партије. Поготово кад си у њој. Немаш своје Ја, јер Ја ти стоји у ПартиЈА. Подела власти? Законодавна партијска, Извршна партијска, Судска партијска. Нови модел, да не кажу после да ми Срби нисмо инвентивни. И што је најлепше, од сад ће се само партије мењати. Србија остаје партократија.
Један мој текст из 2010. Наишао на њега у неком фолдеру, и мислим да апсолутно одговара тренутку.
You might also like
