У тексту се осврћем на окупацију посредничке улоге између грађанина и државе од стране „цивилног друштва“, као и сличност са окупацијом посредничке улоге између човека и Бога од стране религијских система.
Можда ће вам бити смешно, или бар чудно, али има једна феномална реплика у Бренином филму „Хајде да се волимо 3. део“, када Лаза Ристовски у улози Милоја, Con Artist-а, води по Југославији богатог босанског гастарбајтера из Аустралије са циљем да га ожени лажном Лепом Бреном. Возећи се његовим приватним авионом, гастарбајтер га упита:
– А којем се богу молиш?
– One dolar!
– Ха,ха, исти нам је Бог, само си ти обичан верник, а ја високи свештеник.
То је суштина сваке верске организације.
Организовани систем религијских ауторитета преузима улогу званичног посредника између појединца и објекта његовог обожавања, веровања или подржавања. Када једном преузме ту улогу, тај систем онда даље усмерава односе између појединца и поменутог објекта, надограђује, пресуђује и, на крају, у потпуности окупира домен веровања појединца прелазећи границу интегритета личности. Појединац постаје роб религијског система којем припада, и иако има опцију да иступи из система, штета је често веома велика, демотивише га и одвраћа од иступања. Пасивизирање је најдаља тачка одупирања појединца од окупације, а то пасивизирање је, у ствари, највиши облик легитимизације окупације личности и заједнице од стране одређеног религијског система. Јер тиме појединац који се не слаже са окупацијом дозвољава окупатору да неометано настави да спроводи своју окупацију. И када оставиш генерацијама да подржавају или толеришу ту окупацију, доминантни религијски систем постаје друштвена конвенција, као језик или обичаји.
Суштински, религијски системи су најсавршенији облици манипулације и успостаљања односа моћи. Отуда је потпуно природно да су идеалтипови које други користе.
Прошли и овај век нам доносе нову реплику методе религијског система, успостављањем посредништва између грађанина и државе које се назива „цивилно друштво“. Наиме, однос друштва и државе је стуб демократских система данашњице. Много проблема, да не кажем сви, у функционисању модерних демократских система произилазе из те магловите линије која раздваја друштво и државу, и која ствара некада потпуно супротне перцепције појединаца. Сведоци смо недавног случаја једног народног посланика, који је на твитеру у некој расправи са другим твитерашима изнео своје ставове о односу државе и грађана, који су у потпуној супротности са идејом државе као система управљања друштва грађана. Његов поглед о држави која је дата од Бога, и коју грађани треба да бране, као и да је држава увек изнад појединца, јесте перцепција држава средњег века које су имале поданике уместо грађана, и које су функционисале на потпуно другачијем принципу. Но, ово није место за критику ствавова одређених политичара, већ само указујем на различитост погледа на однос друштва грађана и државе.
Усвојени теоријско-митолошки оквир нас учи да су се појединци (из различитих разлога) удружили и основали државу како би управљали животом друштва којег они образују. Ово је упрошћена верзија мита, јер немам простора да излажем све теорије о настанку државе. Оно што је несумњиво је да све теорије настанка државе кокетирају са митологизацијом, што је опет посебна тема. У сваком случају, држава је овде организовани систем институција у којима изабрани (у демократијама) и постављени људи раде у служби друштва. Грађани између себе бирају и постављају људе у те институције, и организују се кроз политичке партије због борбе за власт.
Сада (тек) долазим до поенте текста – грађани се одавно удружују у организације које имају заједнички именитељ у борби за одређену промену, финансирање одређених активности, спровођење неформалних едукација, итд. Та удружења грађана не учествују у борби за власт, и то је кључна разлика која их одваја од политичких партија. Скуп удружења грађана чини цивилно друштво, заједно са другим удружењима грађана у које спадају и струковна удружења, синдикати, верске организације, итд. Међутим, удружења грађана са доминантним фокусом на политичке процесе и друштвене промене окупирају сферу цивилног друштва, превасходно у перцепцији појединаца, а потом и у реалним процесима. И управо оне користе шаблон религијских система да се поставе као посредници између грађанина и државе. Иако је број грађана који су чланови/запослени у тим организацијама мали, а број оних који подржавају њихову борбу/идеју тек нешто већи, несумњива је тенденција да се та удружења презентују као легитимни заступници друштва у целини, промовишући „цивилно друштво“ у заступничко тело свих грађана, а онда и изједначавајући себе са појмом „цивилно друштво“.
Дакле оне потпуно следе рецепт религијских заједница. Пре него образложим, хтео бих да нагласим да овим ни случајно не поредим начине и методе у целини. Наравно да начини религијских заједница, поготово оних из ранијих векова и миленијума, не могу да се пореде са начинима организација цивилног друштва (ОЦД). Бруталност, присила и суровост којом су религије задирале у животе људи су неупоредиве, и у овом тексту ни случајно не желим да их стављам у исту раван са методама ОЦД. Овде излажем рецепт религијских заједница за окупацију посредничке улоге између човека и Бога, и како тај рецепт примењују организације цивилног друштва.
- Преузимање улоге званичног посредника између појединаца и државе – сва удружења грађана (популарно, али и као негативна етикета, користи се најчешће термин „невладине огранизације“) имају тенденцију да себе представљају као заступнике одређених (или свих) друштвених група по питању одређене теме (или тема) које обрађују. Најекстремнији облици су нпр. удружења потрошача, удружења родитеља, удружења предузетника/жена предузетница, удружења послодаваца, итд. Оваква удружења врше окупацију предефинисаних друштвених улога, када проглашавају себе за удружење грађана које имају исте друштвене улоге, а те улоге по правилу има 40, 50, 60, или 100 процената становништва, док се број чланова ових удружења броји десетинама, у најбољем случају стотинама и хиљадама. Нешто блажи облик су удружења типа удружења студената или удружења пензионера, удружења која врше окупацију стечених друштвених карактеристика , када проглашавају себе за удружења грађана са истим друштвеним позицијама и тежњама које обухватају значајан број грађана, али такође са чланством које се броји у десетинама или стотинама. Најрепрезентативнији облик су тематска удружења – борба за децентрализацију, против дроге, против абортуса, за легализацију проституције, за људска права, за надзор над политичким процесима, итд. Ова удружења врше окупацију друштвених тема, и проглашавају себе легитимним заступницима одређених идеја и промена. Оваква удружења немају друштвену групу као основу свог удруживања, те је чак и привид масовности који имају претходне две групе непостојећи. Дакле она се, такође са изразито малим чланством, не издају да заступају велики број људи, већ да су заступници одређених тема. Међутим, то их не спречава да заступање одређених тема представљају као интерес већине или свих грађана ове земље. Напротив, свака њихова активност је декларативно племенитог и позитивног циља, и то је основа њиховог заступања. Овде уопште не улазим у истинитост или искреност ставова које заступају, као што нисам ни код претходних група, већ само констатујем чињеницу њихове окупације.
- Усмеравање, надограђивање и пресуђивање – после преузимања улоге посредника између грађана и државе, претходно наведене организације изградњом свог ауторитета све више раде на усмеравању односа између грађана (друштва) и државе, у смеру који оне одреде. Најозбиљнија удружења, тј удружења која су достигле највећи ниво ауторитета, себи дају за право да се понашају као ултимативни арбитри кључних проблема у друштву и у односима друштва и државе, понашајући се као да историјат њихових активности њих поставља и на стручно и на морално брдо са којег најбоље виде.
- Рушење границе интегритета личности – Успешном реализацијом својих тежњи, променама у друштвеним односима и политичким процесима, удружења грађана руше границе интегритета појединаца јер ти појединци, без икаквог учешћа или чак знања о променама, бивају подвргнути животу у новим друштвеним околностима, које су креиране под утицајем тих удружења грађана, а под оправдањем борбе за интерес грађана.
Пасивизација појединаца, као најјачи симптом легитимизације ове појаве, је увелико у току у наше време. Чак, рекао бих, с обзиром на генерације које пролазе, полако прелази у друштвену конвенцију.
Преузимање метода религијских система од стране удружења грађана ми је веома занимљива тема, и инспирише ме да је даље разматрам, и размишљам о последицама. Уколико желите да уочите конкретније сличности, погледајте јачину притисака да се „цивилно друштво“ укључује у процесе доношења одлука, уведе у рад парламентарних одбора, удружења грађана са фокусом на одређену тему консултују при доношењу релевантних државних стратегија и акционих планова, итд.
На исти начин на који се и религијске заједнице укључују у процесе. Притом, овим путем не дајем вредносни суд о укључености удружења грађана и религијских заједница у наведеним процесима. Чак, не проглашавајући став коначним, мислим да је њихово учешће позитивно.
Парадокс је да су удружења грађана најгласнији критичари религије и религијских организација, а да су посебно осетљиви по питању секуларности државе, тј одвојености религије и државе.
Управо због овог парадокса је занимљива велика сличност између њих.
П.С. Уколико вам треба сликовити пример коришћења метода религијских система, погледајте пример спортских навијача (свака особа која навија за одређени клуб, дакле не организована група) и организованих група људи који се називају „навијачким групама“, а баве се криминалним радњама и хулиганизмом. Барем у Србији, „представници навијача“ чак и формално учествују у руковођењу клубова, иако се навијачи тог клуба ништа не питају о томе.
You might also like
