Бонанца

Сазнао сам за њу много година пошто сам је спознао. Именовање је градивни елемент цивилизације. А спознао сам је давно, баш давно, у веме када још увек нисам разликовао плажу од обале. Нисам много размишљао о њој док ми је нису именовали. Увек би ме зачарала, али се нисам освртао на те чаролије пошто бих се отрезнио. Занимљиво, тврдим зато што је нисам именовао. Звао сам је „море“. Али то је била грешка. Онда сам скоро, на неком једрењу грчким острвима, сазнао да су је морепловци давно, још док је свет причао латинским и грчким, назвали Бонанца. Или Bonanza. Савршено мирно и равно море, као стакло или уље које мирује. Без ветра. Без струја. Привид заустављеног кретања живота. Сечем га прстима. Имам тај осећај тетовиран на рукама. Секао сам га једрилицама и чамцима. У стварности, у машти. Бонанца. Заиста могу да је осетим прстима. Иако сам је додирнуо тек два или три пута у животу. То је једини истински додир између два постојања. Или димензије, како вам лакше. Уронио сам тело у такво море и опрао грехове овог света. Тај ниво.

Бонанца је Утопија. Атлантида. Безкласно друштво. Правда. Једнакост. Рај. Елдорадо. Царство небеско. Бонанца је све оно о чему људи сањају миленијумима. Бонанца је она танка линија која раздваја моћ природе од немоћи човека. То нама природа показује савршенство. „Ништа није савршено“ говори Човек. „Бонанца“ одговара Природа. Само још увек нисам закључио да ли нам тиме показује пут, или нам дарује бљесак онога што никада нећемо достићи.

Бонанца није слобода. Утопије и нису о слободи. Знате, нема ту кретања. Нема несталности. Само савршена линија трајног, истог и завршеног. Бесмртност. Нема ту слободе.

Лежим на једрилици када је бонанца. Дивим се савршености. Пожелим да запловим. Не могу, нема ветра. Бонанца.

Морепловци не воле бонанцу.