Изузетно лично. О мени и о слободи. А поделио сам га са људима јер је о слободи.
Инспирисан музиком :
(Препоручујем уз читање)
Пролазим кроз време као сви што пролазимо. Гледам у непостојеће као што сви понекад гледамо. И враћамо се местима и временима, људима и љубавима, срећама више него тугама. Некада, док сам размишљао о слободи, мислио сам да човек никад није апсолутно роб јер му нико не може одузети мисао, сећање, пролазак кроз време. Јер време нам узима све осим онога што оставља иза себе. И ето, враћам се кроз време инспирисан музиком која је настала у мом детињству, а коју сад први пут чујем. И није музика та која ме враћа кроз време, већ ме инспирише, тако једноставно да сам затечен. Затечен сам у овом простору и овом времену, загледан у тачку коју свако од нас понекад гледа. То је тај пресек стварности и илузије, тачка која криви реалност и не допушта истини да овлада. У ствари, да овим светом влада истина ја не бих писао. Нити би постојала ова музика која ме инспирише, нити би Каравађо сликао Нарциса. Ова тачка која криви реалност је извор сваког незнања. У њој некад видим понедељак какав бих хтео, видим Март у сунцу, видим страхове којих се плашим, видим успехе које желим, видим приче које ћу написати или које никад нећу написати…а понекад видим неко место које ми одузело страхове или се вратим у време које ми лечило прошле и будуће ране. Понекад се враћам људима које сам волео више него сад. Сад их волим зато што сам их волео, а тада сам их волео зато што су ми чинили тренутке којих се сад сећам. Од свега, највише се враћам местима. Тако, сећам се плаже на којој ми остало детињство ’99-те, и оног стола под палмом а пред морем. Срећан сам. Брат је поред мене, делимо карте и играмо не знам коју игру. Смејемо се. Он прича о девојкама, учи ме. Пева неке наше песме, или свира прстима неке Грчке. Ветар постоји. Море мирише. Мирише и крема за сунчање, неизбежно. Слобода. Радост. Ту негде су и отац, мајка, сестра, сестра. Ту је и љубав. И слобода у љубави.
Данас, често размишљам о слободи и љубави. Да ли су контраст, да ли се не подносе? Питам се, нисам још закључио. Мој пријатељ кога изузетно поштујем ми је недавно рекао – „Дуле, зар не мислиш да се највиша слобода постиже у љубави?“ . Ово је његов коментар на мој страх да се љубав и слобода искључују. Од тад, размишљам о томе. И ето сада, баш сад, схватам да у том сећању постоје обоје, као Јин и Јанг. Код овог случаја, био си у праву пријатељу. Наставићу да размишљам о томе. Сада се враћам сећањима и местима у њима.
Место је аутопут. Возач је отац. Музика је Ерос. Сунце је на прозору, а није га било јуче, нити претходних дана. Идем у неки град у Србији по први пут. Идем да бих ишао. Ћутимо. Испричали смо се, а он сада ћути да би рачунао проценте и царине, док ја ћутим да би чуо слободу. И чујем је, негде између Musica E, војвођанских равница и звука мотора који једе километре при 200 на сат.
Место је исто као у првом сећању. Тераса са никаквим погледом. Али и он је довољан да видим тачку. Исту тачку коју сад гледам. А тада, она ми открива какав живот треба да буде. Она ми слика где би требало да будем сад. А ја нисам тамо где ми она сликала. У тој тачки сам видео срећу, и шта ми је потребно за њу. Били су ту и они, моји пријатељи. Неки су и данас пријатељи. Кад кажем ту, мислим на терасу, не на тачку. Али и у тачки и на тераси било је слободе. У тераси јер смо владали временом, колико смо могли. Наравно, време не остаје дужник – вратило нам бичем сазнања да десет дана остаје иза. У тачки јер сам је сањао. Ето, до сада, нисам ни схватао да сам у тој тачки гледао њу.
Није свако сећање о слободи.
Место је Женевско језеро, Лозана. Киша је сваког дана осим те недеље. Сунце се одбија од језера, од шеталишта, од људи, од зграда, од нас који седимо и посматрамо то одбијање. Кажу да не ваља гледати у сунце. Јасно, ако под сунце подразумевате само ужарену звезду око које се окрећемо заједно са Земљом. За мене, сунце је сенка која се појави на тротоару испред мене. Сунце је боја воде у језеру или мору. Сунце је лепота сваког града. Сунце је радост корака и осмеха пролазника Цветним тргом, Кошутњаком или Кејом. Дакле, сунце је. Два сата гледамо у сунце и језеро и пролазнике. Financial times иде из руке у руку. Latte macchiato даје укус уживању. Какве везе имају новине и кафа? Свакакве. То су симболи слободе. Барем за мене, и за оне који су тад седели са мном. Знам, и за многе друге. Слобода је универзална, симболи не. Некоме је симбол птица, некоме поломљени ланци, а некоме интернет. Симболи нису искључиви, наравно. Добро, и то је била слобода.
Идем даље кроз време, лево десно горе и доле. Тражим сећање, добар пример, јер није свако сећање о слободи. Аха!
Место је Мармарис, а година 2004. Најјача блеја у мом животу. Од поднева, када сунце пржи, до пет поподне у једном кафићу, у једној столици. Поред мора, у хладу. На столу се мењају пића, храна, карте… Никоме се не иде, никоме се не жури. Време нам ништа не може. Осећај је сјајан. Без обавеза. Без проблема. Средња је завршена, Факултет долази, живот је пред нама… Пара има хвала богу. Границе су ту само да означе шта треба да газимо. Слободни смо да…
Хм…у ствари, кад мало боље размислим…
…можда је, ипак, свако сећање о слободи.
