Сви смо прошли кроз тај дечји „crush“. Crush ми је некако бољи израз од нашег „заљубљивање“, иако превод није дослован. Crush, или краш, описује инстант сензацију, без много рационалности, без предугог трајања. Зато га овом приликом користим. Дакле, сви смо прошли кроз то када смо имали пет, шест, осам или десет година. И свакодневно виђамо како се дечаци и девојчице понашају када их удари краш, и то поготово према старијим девојкама и момцима.
Дакле, како се понашају?
Занеме, или потпуно промене понашање. Пошашаве. Стиде се. Мало се крију, па онда гледају у њу/њега. Некада и непрестано гледају, што тинејџери и одрасли немају обичаја да раде. Привлаче пажњу на све могуће и немогуће начине. И гледају. Понекад не могу да скину поглед са објекта свог краша. Фасцинантно за нас одрасле који рационално проматрамо непрестано гледање у особу. Али како се уопште деци дешава краш? Јер деца немају тај ниво рационалности да приликом првог контакта процењују карактере, немају своје шаблоне предрасуда и калупе, нити очекивања и пројектовања. Деца немају развијене страсти да би их привлачио сексипил особе. Дакле деца немају развијена два од три узрока привлачности између две одрасле особе или два тинејџера. Мислим, не разматрам интересно-материјална привлачења, то је посебна категорија. Једино што децу заљубљује је естетика. Јер то је оно што је урођено свим људима, оно што нас одређује. Ту долазим до поенте овог текста.
Одавно тврдим да је естетика једна од основних сила постојања. Људи су зависни од естетике, и она умногоме одређује токове цивилизације. Чак је и рат заснован на естетици. Овај аргумент о рату и лепоти сам покупио од генијалног Алесандра Барика. Он рат често обрађује у својим делима, али конкретно о рату у коме човек види лепоту прочитајте у његовом делу „Хомер, Илијада“. Елем, да се вратим на тему. Тврдим да деца кроз своје понашање показују огољену људски природу. Зло, добро, себичност, укротивост, неукротивост, наклоност, ненаклоност – све се показује кроз понашање детета. У даљем формирању детета долази надоградња друштвеним конвенцијама, друштвеним очекивањима, правилима и нормама. Тако, деца показују суштинско људско обожавање естетике. Када дете непрестано гледа у објекат свог краша, оно не може да се наужива лепоте. Оно нема године друштвених утицаја на себи да би водило рачуна да ли је то примерено или не. Признајмо, сви бисмо волели да без кочница уживамо у естетици. Када се нађете испред неког чуда природе или архитектуре, зар не застанете да гледате? Само да гледате, без поседовања, без конзумирања.
Дакле, дечји краш – његов узрок, као и реакција детета на лепоту када наступи краш – је још један аргумент у прилог мојој тврдњи да је Естетика једна од основних сила постојања.
