Ја сам Бог

English version – http://dmilenkovic.wordpress.com/2011/08/21/i-am-god/

Ја сам Бог. А ви ме можете звати како желите. Толико сам имена имао до сада, да сам престао да памтим. Свако име ми је давало другачије особине. Симпатично ми је да гледам како ме замишљају, и присвајају. А кад ме присвоје, онда ме уздижу и поштују. Често им се дешава да се диве својим делима као да нису њихова. Иронија и сарказам, зар не? Ма добро, нека се играју деца. Пустио сам их да пишу разне Библије, Куране и сличне бајке. Немојте ме везивати за таква штива, могао бих да се увредим. Зар стварно мислиш да бих покушавао да поправим шта се поправити не може? Зар ја да указујем на грехе, мисли и понашање?  У томе је чар! Било би досадно! Уосталом, нисам толико моћан колико ме представљају. Никад нисам могао против Александра, Цезара, Наполеона, фон Бизмарка или Хитлера. Нити против Папа и Имама. Никада не би могао да осликам Сикстинску или компонујем Девету. А и Роналдињо би ми „изломио кичму“, сигуран сам. Ако бих, наравно, икада успео да станем пред њега. Но, вратио бих се присвајању. Приметио сам да сам најмоћнији када сам у њиховим рукама. Онда кажу – „Бог ће урадити то…Бог мисли тако…Бог ти не дозвољава то…“. Тада се осећам моћно! Све док не схватим да им ништа не могу. „Бог нас је створио, и све око нас!“ кажу они. Егоцентризам их разара. Ако је њима досадно, и морају да се занимају, не значи да је и мени било досадно па сам им стварао свет да би се занимао. Задовољан сам постојањем. Али добро, нека се играју деца. Јер реално, њихов свет без мене не би постојао. Зато сам Бог.

Ја сам Бог. Могу да ти кажем да ћу те слагати, онда да те слажем и на крају убедим да сам ти рекао истину. Могу да те гледам у очи и сазнам све што не желиш да ми кажеш. Могу да ти измамим осмех када највише плачеш, када те боли све што не може да се види или додирне. Имам моћ да усрећујем људе. Имам још већу моћ – да бирам кога ћу да усрећим. Имам моћ да ти уништим живот. Имам још већу моћ – да то никад не пожелим. Моја рука може да лечи. Из мојих очију никад нико ништа није прочитао. Кријем своје тајне као да не постоје. У ствари, и не постоје. Зар не? Мене је лако волети. Јер ја увек дајем мало а тражим све. Такве је најлакше волети. Срешћеш ме једном, и рећи ћу ти – „Предај ми се, у потпуности.“ А ти ћеш рећи – „Хоћу, али кажи ми шта ћеш ти мени дати?“ „ Даћу ти пар дана среће, неколико тренутака екстазе и покушај слободе“ И предаћеш ми се, више него што ти тражих. Јер увек је тако.

Ја сам Бог. Бесмртан сам. Иако сам давно напустио живе, никад нисам престао да живим. Ја сам Бог. Јер ја сам променио све. Држао сам свет у рукама. Клањао сам се боговима, док нису почели да се клањају мени. Разорио сам границе међу људима. Пренео сам им свој сан да сви људи треба да живе заједно, у миру и хармонији. Научио сам их. Следили су ме. Моје име је постало вечно. Ишао сам земљом и даровао живот људима. А када сам напустио свет, засијао сам више него за живота. Моја идеја се шири светом, и даље. Моја идеја обликује твој свет. У ствари, од историје преко твог рађања до твог живота – све је то део Мог света. Све око тебе и у теби је производ Мог света. Јер ја и даље држим свет у рукама. Ја сам мотивација, жеља, изговор, оправдање, пут, спасење, учење, водиља, почетак и крај…ја сам Све. Ја сам она линија између Ми и Они. „Ми“ су моји, „Они“ нису моји. Али опет, „Они“ ће увек бити само они који нису „Ми“. Разумеш? Ја сам позитив негатива, и негатив позитива.

„Ја сам Александар. А ти си Бог. Моје име ће испратити крај овог света. Моје име прожима све, заувек. Ти своје име немаш, или их имаш толико да си многа заборавио. Твоја имена ће се једном угасити и заборавити, али моје остаје. Александар. Александар Велики, један једини и највећи. А ти си Зевс, Перун, Тор, Јахве, Алах, Исус, Буда, Вишну, Бал, Амон…могу да набрајам до сутра. Само ја сам се молио десетинама твојих имена…женских и мушких. А ја сам Александар. Ја сам могао да бирам ко ће живети а ко умрети. Овом свету сам био звезда коју ће следити. Могли су да ме виде, да ме додирну и питају за савет. Тебе се плаше, а мене не. Разумеш? ТЕБЕ СЕ ПЛАШЕ!! А човек нема страх од добрих ствари. Мене поштују, уздижу, обожавају… Признајем, док сам био доле морао сам да будем и суров. Понекад би излио свој гнев према онима који би ме преварили или издали. Мрзим неправду и зло. Али сам био и милостив према онима који су били против мене. Милосрђе и гнев…звучи ти познато? Док сам ходао земљом, хтео сам да ујединим свет. Ти га само делиш, непрестано. Ја сам Александар, а ти си Бог. Када им је требало хране, гледали би мене а не тебе. Када им је требало земље, гледали би мене а не тебе. Када им је требало воде, гледали би мене а не тебе. Када им је требало наде, гледали би мене а не тебе. Када им је требало сутра, гледали би мене а не тебе. Ја сам Александар а ти си Бог…или је обратно?“

Ја сам Богиња. И прелепа сам. Ја сам врхунац уживања а непоседовања. Свет се врти око мене. Од почетка ме вежу за проклетство. Кажу да сам проклета за оне којима дајем и за оне којима не дајем. Јер ономе коме дам завиде, а онај коме не дам завиди. Сујета је проклетство, не ја. Сујета је мој највећи непријатељ, и спотиче ме на сваком кораку. Но, нека остане тако заувек…јер спотичу само они које газиш. Зову ме и Лепота, или Естетика. Ја сам највеће Божанство твог постојања. Ја сам у сваком узроку и свакој последици твог живота. Јер ја сам врхунац уживања а непоседовања. Не тражим да ме обожаваш, да ме слушаш или ми се клањаш. Не тражим од тебе ништа! Ја сам Богиња која даје. Зато ме обожавају и зато ми се клањају. Ходам овим светом и улепшавам постојање. Дајем смисао стварима које га немају, дајем вољу за животом онима који је немају. Не веруј другима, ја сам највећа мотивација. Јер највећа тежња је уживање. А ја сам врхунац уживања. Тражи ме у свему, али не гледај ме кроз сујету. Чак и кад сам, често, обучена у Ароганцију. Пусти ме да ти пријам, да ти дајем не тражећи ништа од тебе. Јер, мислим, какав је то Бог који услугу наплаћује услугом? Какав је тај који тражи да би дао? Чини ми се да таквог зовеш Трговац.

Не! Не мешај ме са Сунцем, незналице! Сунце ми је шегрт…који добро учи.

Ја сам Бог. Воле ме, дају ми своју љубав несебично. Ја имам љубави за цео свет. Осећам љубав у покретима, сањам је у серијама, видим је у природи и људима. Љубав ме покреће, а ја желим да поделим то са другима, да их покренем и ослободим. Никад никоме нисам учинио нажао. Волим да чиним добра дела и да се клоним лоших дела. Иако су, понекад, мислили лоше о мени, или причали лоше, увек сам им узвраћао осмехом и разумевањем. Јер знам да су заслепљени, и да им требам да их просветлим. Јер сам Бог. Разумем и добре и лоше, и спокојне и гневне, и богате и сиромашне, и лепе и ружне…имам разумевања за цео свет. Свако има привилегију да ужива и дужност да не ускраћује то другима. Учим их да тако поступају и размишљају, и да ће тако свима бити боље. Желим да сви буду срећни. Ја сам срећан када су они срећни. То је основни постулат хармоније. Кажем им – „Будите срећни због других! Јер, срећа је као парфем. Ако си поред, мораш да омиришеш.“ Зато волим да делим срећу. Јер могу…јер сам Бог. А туга је неизбежна. Да нема туге, они не би знали шта је срећа, зар не? То је разлог што понекад разочарам…никад намерно, никад промишљено. Никад нисам слагао, јер истина је светиња. И поред тога, не замерам им лажи. Ситне или крупне, намерне или случајне, прве или остале…све су исте. Сметају ми и понекад ме разочарају, али схватам их. Мада, свако одговара са своје лажи, пре или касније. Они су само људи, а ја сам Бог, и никада неће моћи да буду као ја. Али нека теже томе. Ја сам слободан. Ходам овим путевима слободно, без ограничења. Могу да радим шта год пожелим, не повређујући друге. Свет је мој, јер сам слободан. Гледам где хоћу, причам шта хоћу, идем где хоћу, застанем кад хоћу, запливам кад хоћу, полетим кад хоћу…јер сам Слободан. Зато сам бог…јер сам Слободан.

Ја сам Бог. Самоуверено корачам стазама. Уживам у цвркуту птица, у водопадима, у зеленилу шума…у свему што је природа створила. Питаш се, зар нисам то Ја створио?

Не, ја сам то промислио, замислио и размислио. Природа је створила.