Дефиниши Ћутање

Ћутање.

Дефиниши.

Нема потребе. Дефинисаће неко други.

Зашто је дефинисати толико привлачно? Ми ћутимо. Шта нас тера да дефинишемо, тражимо разлоге, предвиђамо последице? Ћутимо. Две особе, већ више од деценије комуницирају. Ћутањем, смехом, игром, певањем, комуницирају. Сада ћуте.

Дефиниши.

Нема потребе.

Ја и ти. Пријатељу. Ко зна када ћемо се видети. Каква прича… Не знам како смо дошли до овде. Не знам како сам дошао до овде. Одједном, страх ме озебе. Страх..можда…а можда је и пораз. Пораз! Више је пораз. Као да сам изгубио, пријатељу. Није лако губити. Пријатељу. Пријатеље.

Не мислим да те губим. То што одлазиш на други крај света, није ми то велики проблем. Данас нам ти вајбери и фејсбуци и скајпови и ватсапови дају осећаје близине као никад ништа пре њих. Ћутим, и схватам да је прошла деценија како се дружимо. Еј!! Деценија, како то пуно звучи. Ћутим док се пењемо драјзеровом па спуштамо ка команди. Бићемо заједно још десет минута, а онда се опраштамо. Ти одлазиш на други крај света да тражиш срећу,..“и ко зна кад, и ко зна где“…песму добро знамо. Тужна песма, треба је избегавати. Поготово на растанцима. Избегли смо је. Нема потребе. Ћутим јер не знам шта да ти кажем. Шта ако те живот одведе још даље? Знаш, има ту више од деценије материјала. Оног градивног, од седамнаесте па на овамо. Шта ако се тај материјал потроши? Где нам оде деценија? Није требало да буде овако, мислим. Пораз.

Ћутим, а ћутиш и ти. Можда мислиш о нечем осамнаестом, али ћутиш. Шта да ми кажеш? Шта је лакше, лаж или истина? Иначе би лаж била лакша, јер људи користе лажи да заобиђу бол. Међутим, лаж је бесмилена у овом тренутку. Зар не? Јер каква је одговорност? Нема је. Онда истина? Претешко.

Плашим се да не изгубимо деценију. Нашу, која се не понавља.

Изгубили смо, пријатељу. И ја и ти.