Esena Mono

(Читати уз песму Esena Mono – Keti Garbi)

На површини живота затворених очију слушам како дишем. Со ме држи на површини без да се трудим. Или песма коју знам а не разумем. Учили су ме да је важније знати него осећати, јер осећај зна да вара. Они други су ми говорили да је важније веровати него знати, 

јер ни не можеш знати све што чини живот, 

ниси достојан, 

не зато што си Душан већ зато што си човек. Суштински ограничен, зависан, неслободан.

А нико да каже где је ту разумевање. Нико не спомиње разумевање, као да је поднаслов и знања и веровања. Тек када сам дошао до разумевања, када сам отишао ван граница знања и веровања, тек тада сам освестио да су они, у ствари,  Римљани, јер они рукама причају док ја рукама ломим тањире. Ја разумем док једни знају а други верују.

Када почнеш да разумеш, 

иако не знаш, 

иако не верујеш, 

онда у дубине и суштине улазиш као у море, лагано се одбациш ногама и зарониш. Сада сам на површини, песма коју знам а не разумем ме држи горе, није до соли.

Не улазим у дубине, у суштине, јер песма удара ритам бржи од мог дисања и на тај начин ме спрема за нешто боље. Не знам шта је то боље, 

нити ме занима, 

очи су ми затворене и на капцима осећам јеванђеље звезде око које се вртимо. Јеванђеље по сунцу је најлепша вест икад ненаписана и неизговорена. 

И написана и изговорена, разуме се, јер све што је икада написано и изговорено не може бити мерено оним што ћемо тек писати и говорити.

На површини живота затворених очију слушам како дишем док ми чуло додира чита Јеванђеље по сунцу. Од оних сам што је већину својих истина сазнао директно од сунчевих зрака уперених у затворене и полузатворене очи. То мрштење сунцу понекад звучи као отпор, 

или курчење, 

али је нешто потпуно супротно. То је разговор два субјекта која су чекала векове, можда и еоне да причају приче.

Телепатија је прикладан израз али непристојан за овакве дијалоге. Јер има ли лепшег језика него оног којим се сунце обраћа очима, и има ли лепше песме од оне које очи певају сунцу да га гледају а не виде? Спремио сам море псовки за свакога ко овај ритуал срозава на ниво једностраног упијања зрака или површног сунчања лица. Или плитког?

Опет ритам, бинарно удара, плитко и дубоко. Каже није него површно, 

жали се, 

површно је узвишено, као и дубоко, зато су бинарни. А ако хоћеш дихотомију дубоког то је плитко а не површно. Како уопште површина може бити нешто недовољно, недостојно, обмањујуће, безвредно? То је ваљда плитко, очигледно је, а људима се често провлачи та бесмислица.

Слушам је док лежим на површини и све се слажем са њом. Површине су, 

као и дубине, 

бинарни ритам нашег живота, 

нуле и јединице, које нам једнако кодирају судбине као софтвере. Нема места за плитко.

Од човека до човека се разликујемо да ли више лутамо ка дубинама или лежимо на површинама. 

Улазим у дубоко. Музика престаје, чујем само притисак, осећам само тежину. Јер дубина је захтевна и није свак рођен

или кодиран

или пројектован да дуго буде у дубинама. Што си дубље то притисак више расте. Притисак је, у ствари, та тежина, а не колико дуго можеш да задржиш дах. Сви ми,

ви,

они, који идемо у дубине се боримо да издржимо што дуже. Дубине су борбе. 

И нису за свакога, јер није свак рођен

или исклесан

или талентован да дуго буде у дубинама. 

Лутам. Осећам сву тежину света у грудима и у глави. Испрва се запитах зашто сам напустио површину, али сам је веома брзо заборавио јер је површина оно чему се увек можемо вратити. То је разлика између површине и дубине, 

јер је површина сигурна лука, 

увек нас прихвати, док дубина сручи све тежине овога света и као да нас не жели ту. Чини се да и површина и дубина имају своју вољу независну од наше воље, једна да привлачи друга да одбија.

Не марим, ја сам одувек волео да идем у дубине. Баталим све лакоће на површини, и идем кроз дубину као главом кроз зидове. Тражим решења својих проблема, 

или туђих проблема, 

или декодирам енигме. Рекла је да не можеш препустити времену да решава проблеме не схватајући да време постоји само у дубинама, а у дубинама нема проблема. На површини нема времена, 

само делања, 

само инстикта, 

само Дионизија, и ту заиста не можеш препуштати времену ништа јер га и нема. Можеш препустити слабостима, сластима, 

сујети, 

не и времену. Проблеми су само на површинама, а у дубинама су само решења.

Рекла је и да издаја пече више од превара, подвала, освета и других слабости површине људског карактера. Певала је о грчким боговима, 

не знам зашто, 

гласом о глас, 

руком о руку, ударала је исти ритам на површини, још пре мог лутања дубином. Зујала ми је “издаја” док сам лутао, иако више нисам чуо песму, зујала је “издаја” у ушима као притисак. 

Размишљам о слабостима. Људи су створења слабости када су сами, а створења јунаштва када су с људима. Свака наша слабост је инхерентна, 

свако наше јунаштво је саграђено, 

извојевано, 

измаштано. Победа воље над реалношћу. Зато слабости плутају на површинама док јунаштва тражимо по дубинама.

Не могу више да издржим у дубини. Понекад, кад сам на површини, љубопитљиво посматрам људе који се не померају са површине. Гледам их годинама, 

деценијама, 

гледам како се препуштају својим слабостима као судбинама, 

као да је предестинирано, 

написано у књигама и пророчанствима, дакле гледам их како се предају сластима, 

сујетама, 

неверствима,  

подвалама и осветама, и како прелазе нивое ове игрице живота без задршке. Они своја решења налазе на површини. 

Враћам се на површину и пуштам слабости. Препуштам се слабостима. У томе нема ништа плитко, јер је то наш код, оно од чега смо саздани без инхибиција,

личног морала 

или друштвене стигме. У заблуди си ако мислиш да си бољи зато што твоје инхибиције раде јаче од инхибиција брата твог, или твој лични морал може бити категорички императив. Лагали су те, 

ауторитативно, 

веровао си им, 

занесено, али ниси разумео. Видиш сад разлику између 

знати 

веровати 

и разумети?

На површини живота слушам како дишем, док ми чуло мириса и чуло укуса шаљу исту сензацију – слано. Уживам, нема притиска и нема тежине. Само слано, поветарац и 

Сунце у очима тачка

Нема глагола, јер на површинама глаголи нису потребни. 

Веома брзо сам поново пожелео у дубину. Питам се, да ли грешимо ако пречесто идемо у дубину, уместо да се чешће препуштамо сластима површине? Веома често мислим о томе када сам на површини. Да ли је одлазак у дубину бег од реалности? Површина је оно што јесте, дубина је оно што би требало да буде,

то је филозофски концепт,

одлазак из реалног у замишљено, да не кажем измаштано. 

Иако без дубине будемо празни, када музика престане све што чујеш је притисак. То је ваљда цена коју плаћамо.