Пишем о једном феномену у политичком животу Србије, где странка на власти базира своју кампању на новим обећањима, иако би требало да прича о својим резултатима, ма колико да их је било.
Мој пријатељ @RakacNole ме једним твитом инспирисао да напишем неколико запажања о изборној кампањи и кампањи пре кампање за изборе који нас очекују, по пројекцијама, 6. маја на Ђурђевдан. Да ли сте знали да је Ђурђевдан слава водеће странке у власти? Ја нисам, сваки дан научиш нешто ново. Дакле, кампања пре кампање. Колико сам обавештен, странке не смеју да воде кампању пре него што се озваниче избори и почетак камапање. Међутим, закони у овој земљи служе због себе, а не за примену. Закон због закона. На страну то, странке налазе разне начине да заобилазе те прописе, и на крају ће све проћи некажњено. Кампања је одавно кренула, и пре склапања „нове владе“ марта прошле године. То је био добар потез. Успели су, комплетно, да избришу из сећања бирача ону пародију од броја министара и фиктивних радних места које су отворили као резултат коалиционих договора 2008. Од тада, кампања се захухтава. Дошла је у фазу из мог наслова. Генерално, кампање у свим системима политичке компетиције личе једна на другу. Они који нису на власти обећавају, и њихова реторика се своди на Ћу Ћеш Ће Ћемо Ћете Ће. Реторика оних на власти иде у два правца – Сам Си Је Смо Сте Су, и Ћу Ћеш Ће Ћемо Ћете Ће. У редовним околностима изборне трке, странке из власти се више ослањају на Сам Си Је Смо Сте Су, тј презентују своје резултате. Свака власт има и добре и лоше резултате, а разликују се по односу једних и других. Наравно да ће свака власт представити своје добре резултате, а настојати да прикрије неуспехе. Међутим, нешто интересантно се појављује у овој кампањи пре кампање. Веома ретко се чује реторика из ССЈССС, већ скоро све се своди на Ћу Ћеш Ће Ћемо Ћете Ће. И власт и опозиција. Да ли је могуће да власт толико нема шта да престави бирачима да је одустала и од тако устаљене праксе у свим земљама да се власт хвали оним чиме је постигла, јер јој то даје предност у односу на опозицију? Као што је НР навео у твиту са почетка текста, господин Динкић иде по Србији и само се чује Ћу Ћемо Ћете… Није фер да се ограничавам само на њега, то сви политичари на власти раде, у завистности од тога са колико капацитета наступају у кампањи пре кампање. Осим можда Драгана Ђ, који се дичи Авалом и Мостом, и будућим метроом.
Написах овај текст јер је заиста чудесно како у нашој политичкој арени обећања заиста ништа не значе. Обећаш, ништа не испуниш, и идеш даље – обећаваш ново. Или исто, нема везе. Истиномер, сајт који се бави праћењем истинитости изјава и обећањима политичара, ће сигурно направити тему пре долазеће изборе о томе шта су нам обећавали, а шта су испунили. Мада, и поред тога, плашим се да ћемо се и даље вртети око Ћу Ћеш Ће Ћемо Ћете Ће. Circulus vitiosus.