У оним религиозним текстовима које су ми читали родитељи у детињству, често сам слушао о Ђаволу. О злу које он представља, о мржњи коју сеје. Његови поступци бејаху једноставни. Ђаво наводи на грех. Ђаво заводи мозак и душу, искушава човека током живота. Ђаво има моћ. Плашио сам га се, све док не осетих да могу да имам моћ. Онда, временом, и осетих моћ. У ствари, моћ је лагано клизила од мог оца ка мени. Он ју је стекао у мом пубертету, баш у време када је престао да чита религиозне приче. Моћ осетих на средини студија. „Мени, моћном, Ђаво ништа не може“ Пролазиле су године. Био сам све моћнији, а Ђаво све даљи. Заборавих га око тридесете. И онда, као судбина, бљеснуо ми је у очима.
Ураган, сурова и моћна. Страшна судбина је одвела мој поглед њој. Скупила је капке као да ме нишани. Прострала је осмех који ме оздравио од кијања. Очекивао сам цигарету у рукама, јер се уклапала у слику. Али није пушила, и пила је цеђену наранџу. Намигнула је, а нокат најмањег прста јој остао закачен на најдебљем делу доње усне. Осушила ми усну дупљу. Осећао сам како ми се језик лепи за непце. Или усне. Гледао сам је свесно, намерно. Ум ми је био бистар и знао сам шта хоћу. Њу! Вода, храна, секс, потомоство, егзистенција, жеље, снови…Читао сам о томе свему. Пише да су то основни људски пориви. Која лаж! Па добићу Нобелову награду за ово откриће. Она је мој највећи порив. Погледала ме још два или три пута. Наравно, знала је да је гледам. И као да ме чита, погледала би сваки пут када би ме хватала криза зависности. Одједном, подигла се и кренула ка мени. Бела мајица, тексас фармерке и патике. Поглед је сакрила наочарима за сунце, да јој не видим намере. Корачала је ка мени, а нисам могао да разазнам да ли корача мени. Пришла је сувише брзо, пре него се надивих изгледу њеног тела у том свакодневном аутфиту. Нагнула се ка мени, и скинула наочаре. У очима јој видех да ме је фиксирала још од кад их је ставила пре пар секунди. Њена рука је у мојој нашла мобилни телефон, у којем је исписала број гледајући ме у очи. Притиснула је Dial. И наставила даље. Прислоних слушалицу док сам је гледао од позади. Уске фармерке најбоље цртају перфектне облине. За собом је оставила мирис „Just Cavalli”. „Свиђа ти се да ме гледаш док одлазим, зар не? То је магија. Моћ. Зар не примећујеш? Ја одлазим а ти уживаш. Нађи ме вечерас, испред Народног позоришта у пет до осам. Остави је одмах.“ Гледао сам како спушта слушалицу, и скида шналу у исто време. Два покрета главом су јој била потребна да рестресе косу и машту пролазника. Онда се благо окренула ка мени, погледавши у бетон испред мојих ногу. Тај периферни поглед је таленат за рушење светова. Кад сам је изгубио из вида, вратих се у окружење. Кафић на Обилићевом венцу, зелени чај и моја девојка. У очима јој видех бес, први пут од кад је знам. Гледао сам је хладно, равнодушно. Устала је гурнувши сто ка мени. Отишла је псујући ме на глас, који беше пун разочарења и љутње. „Вечерас ћу је опет видети“ помислих.
Погледах на сат – осам и петнаест. Стајао сам на истом месту већ пола сата. Одавно се рашчистила гужва испред Народног… Схватао сам да није планирала представу за наше прво виђање. Ипак, осетих како ми неко вуче руку ка улазу. „Just Cavalli”. Без поздрава. „Just Cavalli”. Опет је гледах од позади, у белу хаљину која је лепршала у ходу. Ни један део није био припијен уз тело, а опет, могао сам да наслутим линије и завоје, ожиљке и белеге, чипку на брусу…доње рубље не беше у мојим очима и слутњама. Ишла је освајачки, као да поседује позориште. Ћутао сам с намером. Попели смо се у Галерију I , ложа пет. Нико нам ништа није рекао, као да су је препознали. Буквално ме увукла, и сместила тамо где јој одговарало. Били смо сами, подразумева се. Села је поред мене, прекрстивши ноге. Сукња јој се повукла за пар сантиметара, довољно да засија бутина…и лист…и сандале у белој варијанти. Колено и зглоб јој бејаху само украси, као сребрна шнала на сандали. Руком ми је ухватила браду, и подигла поглед заједно са главом. Фиксирала га на њеном погледу, као тог јутра. Рука јој са браде склизнула ка мојим уснама…усне ми се отворише несвесно, нагонски…рука јој даље настави ка десном образу…па преко очију ка левом образу…онда доле, преко врата и рамена ка торзу завршивши ми на бутини. Горео сам. У њеној доњој усни одавно бејаху зуби. Бацивши ми се у крило, пољубила ме нежно. Десна нога јој се закачила за моје лево колено, откривши ми да је њен лист предмет обожавања. Ћутао сам све време, јер то беше њена игра. Пратио сам кораке и био послушан. Загризла ми усну до крви. До краја првог чина, њене руке су ми прошле косом и телом, а њене усне су промениле поимање страсти. На крају чина, узела ме за руку и извукла из ложе. Ни не знадох коју представу напуштам.
„Ти возиш!“ рекла је, док ми бацала кључеве у руке. Улазили смо у Доситејеву, кад угледах кола поред којих је стала. SLK 500, бела боја споља, унутра бела кожа. На ручкама на вратима иницијали М.М. Уплаших се, јер никад нисам возио ауто као што је овај. Хтео сам да одбијем, али нисам. Јер била је убедљива, иако ме није ни погледала. Једноставно, осећао сам њену моћ. Кабина је мирисала на „Just Cavalli”. И даље није гледала у мене, нити ја у њу. Упалио сам ауто, и упитно је погледао – „Где ћемо?“ Задржала је поглед на аутомобилу који је стајао испред нас…трајало је три секунде. Онда, као да ме поседује, рекла : „Ти возиш. А ја те желим. Што брже возиш, мање ће људи моћи да нас види. Што се мене тиче, можемо и овде да останемо.“ Повукла је сукњу преко левог кука…ништа испод ње није било. Андреналин. Седео сам за воланом Мерцедеса, а поред мене је горела богиња страст…ноге су јој варничиле, нокти су јој секле месо, очи су ме гутале. Нагазио сам. Осетих моћ. Саобраћајни прописи су изгубили значење. До Кнеза Милоша сам избегао три судара. Полиција је кренула за мном већ код Немањине. Прошао сам Милошевом улицом кроз црвени талас, средњом траком. Нисам смео да погледам у њу, али знам шта је радила. Осетио сам њене руке на бутини, како се пењу…једна ка првом дугмету кошуље, друга ка првом дугмету панталона. Ишао сам ка Топчидерској звезди, и бежао полицији брже него што су ме стизали. На звезди скренух ка Сењаку, али као диверзија, скренух одмах лево ка Кошутњаку. И баш пре укључења у улицу што излази на Драјзерову, скренух десно у насеље. Ту има, знао сам из искуства, једна слепа недовршена улица која залази дубоку у шуму. Нисам ни дошао до краја, већ је била на мени. Гризла ме је за врат ноктима и зубима. Међу препонама ми је горела младост. Осећао сам оргазам како долази, и проклињао судбину у себи…зашто сад?? Молио сам се свим боговима које познајем да уживам у њој дуже, дуго. Лице јој сијало од ужитка, мрзео бих себе да сам прекинуо то. Први пут, откад знам за себе, молитве ми бејаху услишене. Горео сам, али оргазам је чекао…чинило ми се њу. Јер, ионако, моје тело више није било моје већ њено. Увијала се као да јој свака пенетрација изазива оргазам. Гледала ме у очи, па у небо, па у очи, па у небо. Небу се смејала више него мени. Чинило ми се да траје сатима…кад, схватих, није прошло ни двадесет минута. Први пут у животу ми се десило да не користим заштиту са девојком коју не знам. И као да ми то не беше довољно, свршио сам у њој.
Ћутали смо пар минута, гледајући у звезде. Тек тад приметих да је небо пуно звезда. Заборавио сам да полиција трага за нама, заборавио сам и моју девојку која ме истог дана оставила после четири године сјајне везе…заборавих, у ствари, претходних 33 година мог живота. Живот ми се свео на ову неочекивану ноћ, која је, предосећао сам, тек почела. „Сјајан си…“ рекла је исцрпљено. Пољубила ме је у убраз прислонивши своју главу на моје раме…као да ми се предаје. После пар десетина секунди, реаговала је. Наместила косу, исправила сукњу, погледала у небо и рекла – „Вози“ „Где?“ „На сајам, па на Газелу и аутопут…идемо ка Новом Саду.“
Возио сам по прописима. На аутопуту не више од 140 на сат. CD је свирао Џипси Кингсе, онај албум из 2006. године „Пасахеро“. Негде код Бежаније схватих да са њом нисам имао никакве дијалоге. „Извини…а чиме се бавиш?“ нисам ни завршио реченицу, а већ сам се смејао самом себи. Како глуп начин да успоставим дијалог. Насмејала се, подаривши ми поглед од четири секунде. „Немој да покушаваш да ме упознаш. Не треба нам то. Уживај у овој ноћи, имам још штошта да ти покажем. Уживај у вожњи, у Кингсима, у мени…“ И настависмо да ћутимо. Она је ћутала небу, мом лицу, Џипсијима и каткад својој коси. Ја сам ћутао њој. Само њој, иако се устручавах да је гледам у очи. Ћутао сам са осмехом који сам суздржавао. Ћутао сам срећнији него када сам, у својој 23-ој години, направио први велики посао за оца. Прешли смо Бешку. Неколико минута вожње после тога, рекла ми је да станем са стране. Изашли смо, и кренули у њиве. Ходали смо туђом земљом као да је познајемо, и као да смо домаћини. Двадесетак минута је прошло пре него наиђосмо на прво светло, тј рефлектор. Објекат је био нов, као да је прекјуче окречен. Испред, на паркингу, бејаху све аутомобили скупљи од њеног. Помислих зашто не дођосмо друмом, кад је очигледно било да постоји асфалт који води до нашег одредишта. Но, не постављам питања. Када се гледа на кућу, не може се претпоставити шта је унутра. Очекивао сам кафану, и тамбураше. Кад оно, обичан кафић. И необични људи. Да бих сликовито описао госте тог кафића, морам да измишљам. Дакле – у првом сепареу са десне стране био је кавкаски трговац белим робљем, обучен у бунду од бизона и у козачким чизмама, са три молдавске проститутке, од којих једна већ врши професионалну дужност испод стола у његовом крилу. Они нас нису приметили. За столом поред, три средовечна типа из енглеских навијачких филмова играју преферанс, уз флашу Хенесија на столу. Ни они не приметише да смо ушли. Право испред нас, у главном сепареу, пет нализаних жабара, од којих је један сигурно био Кум. Гледали су све око себе, па и нас. Кум је зауставио погледа на њој, с којом бејах целу ноћ. Сто поред њих је био празан. На крају, са леве стране, у сепареу, два шверцера цигарета и нафте договарали су трансфер са Косова преко прелаза код Рашке. Чуо сам „ Значи, матори, пре прелаза чека те човек са пумпом и везом до Србије. То све завршавамо брзо, твоје је само да довезеш до гране. Кад преточимо, добијаш кеш на руке и то је то. Папире ми перемо, преко Црног Гилета, он је увезан са жутима.“ Празан сто је био остављен за њу, знао сам. Заповедачки ми је рекла да седнем. Пришла је „италијанима“ и рекла „куму“ да му дугује плес, и да је дошла да се одужи. Конобар је на њен знак пустио Хулиа, La gotta fria.Устао је, скинувши сако, и ставио руку на њен струк. Од тада више није био „кум“ већ онај Кубанац из Прљавог плеса 2. Ах, како се увијала! Као сат времена раније на мени. Он ју је пратио сјајно, чинило ми се да су осмислили тај плес. Врелина се осећала у атмосфери, све јаче са сваким покретом. Раскопчала му је кошуљу, а руке су јој запливале по његовом торзу као да ме изазива. Њене усне су му дисале за вратом. Осетио сам немир. Сетих се како њене усне раздражују кожу. У глави почеше да ми се ређају слике људи који их гледају, а знају да је дошла са мном. Иако нико није обраћао пажњу осим мене. „Узеће ми је“ помислих. Ех, каква заблуда! Јер човек не губи оно што није његово. И онда, опет је бацила онај периферни поглед испред мојих ногу. Ирационално устадох, са бесом у очима. Десном руком сам покушао да их раздвојим, гурнувши „Кубанца“ према столу „енглеских навијача“. Хенеси је пао са стола, што је изазвало гнев његових власника. Први до мене устаде, забивши ми песницу по сред лица. Чинило ми се да му је песница као пола мог лица, јер сам осетио бол на носу, устима и целом десном образу. Пао сам као покошен. Делићом ока видех како онај други „енглез“ напада „кубанца“, што је стварало гужву у локалу. Рукама сам опипао крв на лицу. Усне су ми биле расечене, у то сам био сигуран. За остатак лица нисам слутио. Нисам хтео да устајем, јер ми се чинило да ћу тако, на земљи, пропустити гужву опасних лица које се окупише на том месту. Одједном, њено лице се појавило изнад мене, са осмехом задовољства. Нисам је разумео. Повукла ме је за руку у правцу тоалета. Иза себе чух повике упућене мени и њој. Ушли смо у женски тоалет, а она је закључала врата. И даље је носила тај осмех задовољства на себи, док сам ја осећао бол на лицу и страх од предатора који су испред врата. Гледала ме је као да смо сами на целом свету. Пришла и пољубила ми усне, посисавши крв уснама и језиком. Као да је јела чоколаду. Осмех задовољства је сијао. Неко је почео да лупа у врате, претећи. Руке јој се спустише на моје панталоне, које су веома брзо спале на ципеле. Спустила се на колена…заборавих на све. Андреналин, ендорфин и остали хормони су беснели мојим телом. Лупање рукама и ногама на врата тоалета је заменило лупање кундаком пиштоља. Нисам марио. Осмех задовољства је сијао. Замишљао сам како проваљују врата, и пуцају ми у срце. „Каква би то предивна смрт била…“ Баш пре него доживих оргазам, устала је и попела се на лавабо на који бејах наслоњен. До тада нисам ни приметио да је изнад мене велики прозор, иначе бих одавно покушао да одем. Провукли смо се и потрчали кроз њиве, ка њеном аутомобилу. Нисмо прошли много, кад зачусмо комешање, паљење аутомобила и пуцањ пиштоља иза нас. Осврнух се, а на неких 400-500 метара иза нас трчаше два „жабара“ са пиштољима у руци. Високе житарице су нам свима отежавале трк. А ја у ерекцији, чинило ми се највећој од кад знам за њу. Високе житарице и црна ноћ су на страни нас који бежимо. Као да јој је и та околност дала мотив да ме повуче ка земљи. Наравно, пре тога је у трку покушала да ме повуче, тј да ми да знак да убрзам. Кад оно, уместо да ми ухвати руку или кошуљу, случајно је налетела на међуножје…а моја ерекција јој заустави корак. Окренула се…осмех задовољства је сијао. „Сад, не смеш да испустиш ни звук…“ шапутала ми је, док се увијала на мени ниско, да не покаже нашим гоничима где смо. „Немој ни ти да…“ покушао сам да кажем, али ми затвори усне прстом и једним благим „шшшшшш“ са осмехом. Налазио сам се између страха, живота и транса. Време је опет пролазило мимо мог осећаја, сад дал’ брже или спорије не знам. Знам да сам чуо гониче како се прибилижавају, како нас пролазе, и како се враћају без плена. Почела је да уздише…да убрзава…осетио сам нокте у месу…издизала се све више…коса је почела да лепрша од њених покрета и панонског ветра…осећао сам је све више и гласније…кулминација… Нисам ни гласа пустио. А она…крикнула је као да је свет њен. Тај крик усред панонских ширина ће путовати вековима. Ни на крај памети ми није било да ће нас чути они који не требају. Уосталом, рационалне мисли ми нису биле одлика те вечери.
Села је на возачево седиште, и повезла ка Београду. Покушао сам марамицом да обришем крв са лица, ал’ већ је почела да се згрушава. Забацио сам главу и гледао горе. Никада брже небо нисам видео. Летело је изнад мене… „Ја немам срце…“ рекла је. Време је кренуло неким другим смером. Све око мене је почело да тече од средине ка почетку, или од краја ка непознатом. Околина је изменила изглед. Небо је успорило, скоро да је стало. Те три речи ми одзвањаше у глави, као неки маркетиншки слоган. Био сам нем, што ми јесте била одлика те вечери. Није пазила на пут, иако је гледала право. Поглед јој је био на мени. Не мењајући поглед и његов правац, узела је диск из мале преграде испод CD-плејера. Био је тамо сам, очигледно увек спреман за коришћење. Убацила га у плејер…после пар секунди препознао сам песму. Black Magic Woman. Ах страсти, Ах жено!! Тек тад, после 33 године живота, мало мање година свести о разликовању полова, још мање година сазнања о љубавима и страстима, исто толико година слушања прича других мушкараца о женама, и 16 година искуства са женама, ако не рачунам она дечачка…дакле тек сад схватам да нису у питању жене, већ Жена! Увек је била у питању Жена. И кад сам волео, и кад сам варао, и кад сам љубио и остављао, и када сам читао књиге и гледао филмове, и када су ми пријатељи причали о њиховим женама…грешили смо, сви. Генерализовати жене је погрешно! Апсолутно погрешно! Јер увек је у питању Жена. Код мене, Црна Магична Жена. Пустила ми песму јер је мрзело да објашњава. А хтела је да каже – „Ја немам срце… ја имам магију. Зачарала сам те. Знам да сам од сад твоја Жена. Али ти ниси мој човек, јер Ја немам срце…“ Када сам чуо све што ми није рекла, вратих се времену. Небо је опет убрзало. Заборавио сам претходне тренутке који су текли уз песму, намерно. Много тога сам те ноћи заборавио, али знам да једно никад нећу – „Ја немам срце…“. Сат ми је показивао да је остало нешто мање од сат времена до поноћи. Хтедох да упитам где смо се упутили, ал’ у оваквој ноћи ми се учини непримереним такво питање. Поново забацих главу уназад. Нешто пре поноћи, после више од тридесет минута брзе вожње, ћутања, размишљања и слушања Хулиа, стигли смо на београдско море – Аду Циганлију. Возила је Макишком страном до самог краја. Одатле смо пешака наставили око језера, док нисмо нашли место на плажи на коме не беше никога. Скинула је све са себе и ушла у воду. Одбио сам да је следим, иако је било топло како само уме лети у Београду. Седео сам и посматрао њену силуету у мраку, како ужива у плесу са водом. Она је самодовољна. Помислих, „Шта ли је утицало на њу да оваква постане?“. Сигурно се није родила овако сурова и без емоција. Видим да има страсти, и више него друге. Не само у сексу, већ и у начину на који плеше, у начину на који осећа воду у којој је, начину на који гледа… Она није хладна, већ само без емоција. Мора да јој је неко некад сломио срце. Хтедох да је дозовем, ал’ узалуд, не знам јој име. „Јел ти неко некад сломио срце?“ упитах гласно, и сад већ одлучно. Изашла је из воде, гола и мокра, цедећи косу рукама. „Ја немам срце“ поновила је, без да ме погледа у очи. А онда ме погледала – „А тебе се не тиче зашто га немам. Толико срца куца за мене да ни немам потребе за њим.“ Каква демагогија, помислих. И даље се питах шта ли је утицало на њу да постане таква, која је то траума изазвала такве ставове у њој. Покушао сам да јој читам из очију или из покрета, јер из речију нисам могао. На трен помислих да зато и штеди речи, да је не би прочитао. Јер истину у очима и покретима крије перфектно. У том тренутку, на плажи се појавише три момка, са пивом у рукама. Забленули су у њу као опијени. Заиста, иако бејах већ навикнут, ни ја нисам могао да одвојим очи од савршености њеног тела лакираног водом. Светлост која је долазила са разних страна се ломила на њеном телу, највише на боковима и лактовима. Грациозно је кренула ка њима. Самоувереност јој је нијанса боје коже, од рођења. Очекивах да опет уради нешто заводљиво, да им уништи сваку помисао на друге девојке до краја живота. У тих пар секунди сам прежалио њихову будућност, и њихове страсти и емоције, које су тек требали да спознају у животу. Нису се ни померили кад им је пришла сасвим близу, довољно да осете њен парфем. Сваком је десни образ мазила док је леви додирнула уснама. Учинило ми се да јој се усне померају, и да је свакоме нешто шапнула. Но, вратила се ка мени и обукла, а њих тројица су још увек били у истом положају. „Шта си им шапнула?“ „Ништа.“ Кренула је ка колима, а ја се још једном окренух ка плажи. Насмеших се због призора…сва тројица су до појаса ушли у воду. Кад смо дошли до кола, опет ми је дала возачево седиште. Рекла је да возим Београдом. Са њом поред себе, у тим колима, осећао сам се као да поседујем Београд. Улице су биле шире, семафори зелени, зграде уприличене за наш тријумфални шпалир. Ретко би ме гледала.
Негде у Цара Душана зауставих кола. „Јел ти треба нешто?“ упитах излазећи из кола, а у правцу трафике. „Мени!? Зар ти личим на такву?“ рече изненадно комуникативно. И насмешила се. Док сам куповао на трафици, окренух се на трен. Била је на возачевом седишту. Гледала је у мене, са осмехом на чијим угловима препознах грех. „Ђаво!“ пролете ми мисао. Негде између мог окрета, моје мисли и њеног осмеха, упалише се кола. Намигнула и полетела низ Цара Душана и Џорџа Вашингтона.
Слика њеног осмеха ми се често јавља у сновима или улети у мисли ненадано, док доручкујем у Риму или крстарим Грчким острвима. Понекад ме и предели подсећају на њу. Понекад, и девојке подсећају на њу.
Али само понекад, и само подсећају.
You might also like
