Црква Светог Саве

Црква Светог Саве је, у ствари, најпотцењенији објекат у Београду. Постоји само Храм. Црква му дође као привремени објекат, тои тои пољски тоалет, приколица за глумце који снимају холивудске филмове. Истина је да црква уопште није мала, лепо је сређена, и итекако је у функцији. А и туристи једнако улазе у њу колико и у Храм. Добро не баш једнако, али ево баш сад цела група уђе. Један из групе се издваја, са цигаретом у руци, и на неком германском језику каже, ваљда, да ће их сачекати на клупици. Седа на клупицу лево, док ја седам на клупицу у средини. Све клупице су у хладу.
Пријатно је.
Леп дан у Београду.

„Перуне врати се у цркву!“ чује се мајка која добацује детету. Утом она излази из цркве гледајући ка олтару, прекрстивши се. „Сачекаћу вас испред, буди са децом унутра“ каже некоме унутра.
Она није део групе која је ушла малопре, али види се да ни она није из Београда. Пардон, чује се да није из Београда. Види се само дуга, густа црна коса. Седа поред мене, гледајући у улаз цркве.

„Леп дан у Београду“ кажем.
„Заиста леп…“ каже.
„Мада је знало бити и лепших дана…“
„Било је дана…“
„Додуше у Грчкој.“
„Више јутра.“
„Једно јутро.“
„Рано. Кратка ноћ и прерано буђење.“
„Голо тело, сам у кревету, аларм који звони али не буди.“
„Бистра глава, јак карактер, жеља која гори а којој се не удовољава.“
„Неизневерена очекивања. Куца ми на врата у уговорено време.“
„Плешем по рубовима морала. Неизневерен карактер. Будим га куцањем у уговорено време. Куцам. Куцам.“
„Куца. Куца.“
„Куцам.“
„Оштрина изненадног просвећења. Она. Зар?“
„Отвара ми врата. Није ме очекивао. Ја сијам.“
„Отварам. Нисам свој. Она сија.“
„Умио се, навукао мајицу и шорц за купање…“
„…узимам кључеве, пакујем торбицу, закључавам врата…“
„…ћутимо.“
„Ћутимо.“
„Ваљда причамо очима?“
„Или је све већ било испричано?“
„Или још ништа није испричано?“

„Седамо на мотор, водим је на бајковиту плажу.“
„Не знам где ме вози, препуштам му се.“
„Golden Beach. Песак као злато.“
„Није ми битно.“
„Причамо док се возимо. Имам осећај да нам се реченице настављају…“
„…и састављају у једну причу као да је већ написано…“
„…на неком другом месту, а ми само читамо текст. На некој летњој позорници грчке историје.“
„Каква историја.“
„Какви митови.“
„Лети ми коса. Волим његове речи.“
„Лети јој коса. Волим њен карактер.“
„Стижемо у песак. Заглављујемо се, даље морамо пешке.“
„На плажи нема никог. Јутро је. Море је предивно.“
„Море је предивно.“
„Зашто смо овде?“
„Због приче.“
„Купа ми се.“
„Мени не.“
„Пропустићеш ово?“
„Као трешњин завој испод језика.“
„Молим?“
„Ништа. Купаћеш се?“
„Да. Гола. Ако ти нећеш улазити.“
„Нећу, купај се гола.“
„Идем мало даље низ плажу. Не гледај ме кад се скинем.“
„Нећу, обећавам.“

„Лажем. Желим да ме гледа голу.“
„Не морам да је гледам голу. Кад већ не могу да је имам.“
„Нека ме гледа голу кад већ не може да ме има.“
„Глупост. Играш се, девојчице.“
„Предивно јутро. Најлепше јутро у мом животу.“
„Предивно јутро. Неће бити лепших.“
„Улазим у море. Скрнавим бонанцу. Осећам и сунце и воду на голом телу. Он ме не гледа.“
„Лежим у песку. Посматрам бонанцу. Савршено. Видим је у даљини, како улази у море. Нема никог више на овом свету.“
„Остали смо сами на овом свету. Он, море, песак и ја.“
„Прилази ми умотана у пешкир. Вода је савршена, каже.“
„Вода је савршена.“
„Била је савршена.“

Звоне звона Храма. Не цркве.

„Време је да се крене. Да се вратим.“
„Време је да одемо. Да је вратим.“
„Седамо на мотор. Ћутимо.“
„Возимо се назад. Ћутимо.“
„Ваљда причамо ћутањем?“
„Или је све већ било испричано?“
„Или још ништа није испричано?“

Све је испричано, мајко једног Перуна.