Читао сам многе филозофе. Цитирао их, дивио се њиховим мислима, критиковао њихове идеје и разматрао њихове ставове… Ниједан филозоф ми није оставио утисак да, читајући само њега, могу да спознам свет. Чак, рекао бих, ниједан од њих није спознао свет. Што је и логично, зато и даље постоји филозофија и вечна питања о човеку, свету и животу. Грчки филозофи су незаобилазни, и можда сам се највише њима бавио. Путујући грчким острвима, схватио сам њихову инспирацију. Јер оне обале воде и неба призивају филозофију на сваком кораку. Али увек је Диоген из Синопе остајао негде у углу. Неприметан. Чак и у његовом добу, а камоли у целој историји филозофије – из мог угла, наравно.
Диоген из Синопе. Рођен крајем петог века пре нове ере, а умро крајем четвртог. Живео у доба Александра Великог, највећег који је ходао земљом. Био је Киник. Познат је по занимљивим доскочицама и по томе што је, пратећи своју филозофију, живео у бурету ( барем један део свог живота ) и одрицао се осталих погодности које су људи користили у животу. Његова филозофија се заснива на само-довољности, враћању природи и одрицању свега вештачког у друштву. Живео је своју филозофију. Вршио је нужду и остале физиолошке потребе на улици, где је и живео. Речју, сматрао је да се људи у тадашњем друштву баве глупим стварима, да су се удаљили од врлине и да треба да се враћају природном стању када ће се вратити и врлине.
Глупости. Какве глупости!! Не слажем се ни са једним делом његове филозофије, зато сам га увек и обилазио неприметно. Нисам присталица мењања светова у време кад им није. Занимљиве су ми неке његове доскочице и смицалице, нпр кад је палио свеће током дана и лутајући причао како „Тражи човека“, или кад је онанисао на тргу и правдао се нападима – „Кад би човек овако могао да трља и стомак, па да се ослободи глади.“ . Има их још, јер су анегдоте сачуване, за разлику од његових дела.
Диоген из Синопе. Зашто онда пишем о њему?
Александар Велики му пришао, знајући коме прилази јер је већ имао репутацију филозофа, и рекао да затражи шта год пожели и да ће му овај испунити жељу.
Престаните да читате овај текст. Устаните из кревета у шест ујутру, на некој планини где је најближа кућа веома далеко. Или на мору, а кућа вам на плажи, усамљена. Угасите сву музику. Устаните сами, док укућани још спавају, ако су ту. Не умивајте се, не палите тв или интернет. Изађите на терасу и погледајте у небо. Е сад прочитајте одговор.
„Склони ми се са сунца.“
Склони ми се са сунца!? Склони ми се са сунца!! Највећем војсковођи који је икада ходао земљом, и који је хтео да му да шта год пожели, овај је рекао – Склони ми се са сунца! Е зато га помињем! Не свиђа ми се ниједан део његове филозофије, али ова реченица је најгенијалнија у историји филозофије…и религије, уметности, физике, биологије, астрономије, психологије, живота… Какав геније! Не знам дал је био свестан да је једном реченицом објаснио свет. Какав геније! Трудим се да замислим стање његове свести, и како је дошао до овог генијалног одговора. Лежао је окренут ка сунцу. Знам како му је било, јер док бејах на плажи на неком грчком острву осетих како је бити грчки филозоф…море, сунце, песак и ветар. Наравно! Вода, Ватра, Земља, Ваздух. Ништа ми више није било потребно. Он је тако лежао на сунцу, кад је осетио сенку на себи. Савршен тренутак за чуло додира, јер само чуло вида осећа сенку. А сад је сенку осетио чулом додира. Упоредио бих са тренутком када човек језиком осети лепоту или носем музику Бери Вајта. Између осећаја сенке и отварања очију помислио је „Склони ми се са сунца“. Онда је угледао Александра Великог, највећег међу највећима. Знао је све о њему, наравно. Када му је понудио да испуни сваку његову жељу, Диогену је хиљаде мисли летело кроз главу. Све мисли његовог постојања су окренуле један круг и вратиле се на почетак. Све у пола секунде, мање-више. Одговор – „Склони ми се са сунца“. Какав геније!
Зар не видите сву генијалност тог одговора? Зар не видите да не мисли на Александра када му се обраћа? Не мисли да човек може да заклони сунце. Само жели да престане да покушава…да пркоси слободнима. Не можеш пркосити слободнима.
Имам потребу да измишљам речи, или да им дајем нова значења. У наставку прилажем неколико дефиниција мање познатих или непостојећих речи које су настале из овог генијалног одговора.
ДИОГЕНИЗАЦИЈА (именица, ном.једн.) – начин освајања слободе. Особен само за људска бића која су створена за слободу.
ДИОГЕНИСАТИ (глагол, стање) – У седећем или лежећем положају, са лицем подешеним према сунцу, контемплирати o животу, људима, слободи, судбини, времену и сличним категоријама. Умеће особено само људским бићима створеним за слободу.
