Не заборави ме

То је исконска себичност хомосапијенса. Сигурно ти је познато, макар из песама и филмова и других прича које смо испричали, опевали, сликали или снимили. Измаштали. Вероватно ти је познато из живота, чула си макар једном у животу. Била је то једна од прича коју си измаштала за себе и живела је дубоким сензацијама. Звала си је љубав. Или си је звала летња авантура. Или си је звала краш, или заљубљеност ако си хтела да избегнеш савршеније изразе само зато што су страни. Нека буде краш, теби у инат (видиш како инат савршено објашњава, иако је страна реч).

Дакле била си једном, давно, на месту које ти још увек усисава кожу кроз време, и не дозвољава ти да наставиш цела, комплетна. Срела си га, случајно, наравно, као да постоји други начин него случајно. И да постоји, причали бисте другачије, јер судбина је још једна прича, само је зачарана вером. Вашу причу сте почели код првог погледа, речи су дошле као декорација. Као мелодија. Краш те је завртео да машташ приче онако како никад ниси умела. Било је предивно.

Завршило се.

Знала си да ће се завршити, иако си маштала да се не заврши. Није важно шта је требало да буде, када се већ десило оно што јесте. И резервне приче, на пример она у којој си знала да ће се завршити, маштамо како бисмо створили илузију да, у ствари, познајемо разлику између приче и стварности. Приче су остале као успомене.

И онда, након свог тог давања, на самом крају давања, увек излети та искра суштинске себичности човека: „Не заборави ме“. Зашто? Зашто да те не заборавим? Зашто да ме не заборави? Зашто?

Не заборави ме, да ти јашем по успоменама када год чујеш ту песму, или дођеш у тај град. Не заборави ме, да ме увек поредиш са другима. Не заборави ме, да никада више не успеш да измашташ такве бајке као што је наша била. Не заборави ме, да ти будем уточиште. Не заборави ме, да задрхтиш када чујеш моје име, или видиш моју слику негде, некад, случајно, јер и не постоји други начин него случајно. Не заборави ме, да те раздвојим од времена када ме сретнеш, негде, некад, случајно, јер и не постоји други начин него случајно.

Не заборави ме. Дуго сам размишљао о томе. Фантастична синтаагма три најједоставније речи, које су без икакве посебне тежине у свим речницима овог света. Без размишљања, делује као поветарац на врелом грчком сунцу. Савршено пријања кожи мислима и генетици. Међутим, када је рационално анализираш, схваташ да је то непријатељски чин према телу и карактеру. Буквално може да поломи карактер. Не заборави ме. Зашто?

Шта је желео тиме да ти каже?

Да ће те потражити? Да ће те памтити? Зашто му је важно да га не заборавиш? Зар није ово крај ваше приче? Шта ће му прича која ће живети само у твојој глави?

Јел могуће да је од плочица лоших намера? Мислим да није. Не, убеђен сам да није. То је више од слабости, готово порок. Дубока посвећеност поседовању. Готово, ако не и апсолутно, подсвесно. Дубока човекова посвећеност поседовању, чак и када је то поседовање туђих успомена и туђих надања. И када би материјализам био пролазан, ово никада неће проћи. Исконско је. Не заборави ме. Не заборави ме, јер желим да будем власник твојих успомена, иако је то власништво ненаплативо и неупотребљиво. Не заборави ме, у ноћима као што је ова, док гледаш у море и слушаш таласе. Подвала без малициозности. Више нагон него жеља. Можда је баш то – нагон? Можда је ван нашег поимања, један нагон који ради на неком трансцедентном одржању идеје о Ја, и покушава да остави семе успомене где год стигне, и тако на неки онострани начин продужи живот томе Ја? Отишао сам предалеко, опет.

Можда је ипак, много једноставније од тога. Можда је само слабост и ништа више од тога.

Немој да ме заборавиш. Прелако за изговорити, насликати, написати. И урамити то огледало.