Неки Миломир Марић би за 20 или 30 година могао да постави питање „Да ли се тако може назвати цела епоха?“ Авансно: мислим да да. Цела ова епоха се може назвати „Само да он реши Косово“. Ово није прича о томе да ли ће „он“ решити Косово, нити шта ја мислим о томе, ово је прича о категоријама актера који чекају да „он реши Косово“, и о томе зашто је то затвор српског друштва, окупација коју вероватно никада као народ нисмо доживели јер не долази од стране спољног завојевача.
Постоји три категорије људи који комплетан сентимент према Вучићу и његовој владавини, као и наратив који пласирају заснивају на уверености да ће „он решити Косово“, и из тога изведеној одлуци да му се дозволи све само да он „реши Косово“.
Како не бих више стављао под наводнике, да будем потпуно јасан на шта мислим и на шта мисле када кажем и кажу „да реши Косово“: Да Вучић призна независност Косова у име Србије. Да Вучић потпише признање Косова, заврши све потребне ствари (референдум, устав, договор, споразум, итд.). У неким нијансама овде се провлачи и де факто а не де јуре признање, провлачи се и улазак Косова у УН, и тако даље, али је поента иста.
Дакле три категорије: Међународни доносиоци одлука, Домаћи душебрижници, и Опозиција.
Међународни доносиоци одлука
Прихватили су га када им је обећао да ће он решити Косово. Мењају се администрације, мењају се доносиоци одлука, али велике силе око малих ствари (а и генерално) раде по инерцији. Ево већ седам година га чекају да реши Косово. Не интересује их ништа више, ни демократија, ни људска права (ни људски животи), ни корупција, већ само да он реши Косово. То производи озбиљне последице по цело српско друштво. Сви ми смо таоци. Неће они живети овде, разуме се. Не интересује их што он уништава животе људи, и што је од државе направио Камору. Њих једино и искључиво занима да он реши Косово. Време тече, не знам колико ће га још чекати, али су несумњиво у праву: он је тренутно једини који може да им испоручи Косово. Верују да ће, када се то деси, моћи да га скину лако. Или да га уцењују за нешто друго. У праву су за оба. Нажалост, у праву су. Нажалост по Србију, разуме се. Тако да на крају сваког злочина или афере стоји једно: Само да он реши Косово.
Домаћи душебрижници
Мени омиљена категорија. То су обично они велики борци против национализма, прогресивци, најчешће левичари или либерали, који су одувек били против свега што је Вучић у свом животу и у својој политици представљао. Они су 2012. били згрожени резултатима избора. Велики борци против српског национализма (али поштоваоци других национализама, као што је југословенски, амерички, британски, итд.), они су били стална војска против сваке националистичке групације у Срба, на челу са Вучићем. Међутим, онда је ситуација почела да се мења 2013. године када је Вучић показао јасну жељу (и моћ) да реши Косово, и када су домаћи душебрижници разним каналима сазнали да је он, како би дошао на власт, тамо где треба обећао да ће решити Косово. То је означило почетак озбиљне промене у њиховом наративу и односу према њему. У ствари, тада је почела фаза: Само да он реши Косово. Управо су ми они омиљена категорија зато што је предивно посматрати их свих ових година како склањају поглед у другу страну када год режим чини неке страхоте. Код прве категорије је јасно, њих не интересује Србија нити грађани Србије, и имају своје интересе и ту нема когнитивне дисонанце. Код домаћих душебрижника је когнитивна дисонанца додатак јелу, буквално свакодневно их гледаш како се боре са тим, само док он не реши Косово. Склањају поглед, траже оправдања, праве се да не виде и не чују, покушавају да спинују, чине све могуће потезе бескичмењака не би ли успели да оправдају свој друштвени статус у скупу (порозних граница) који се рогобатно, и надасве нетачно, назива другосрбијанцима, док у исто време немушто (или гласно, све чешће) подржавају режим само док он не реши Косово. Њима је решавање Косова ултимативна политичка вредност, далеко већа од демократије, слободе, људских права, достојанства и осталих тривија. Па и живота. Предивно је посматрати их, јер су деценијама ове „тривије“ биле украсни папир за решавање Босне, решавање Хага, решавање Косова. И сада, када је остало Косово, и када је дошао један који ће да реши Косово без обзира на тривије, они морају да решавају своје когнитивне дисонанце и копрцају се у својим вишедеценијским идентитетима. Као рибе у бари. Можда није река, можда није чиста вода, али је бар лепо време. Они су, суштински, заговарачи који никада нису били политички образовани (иако формално јесу). Они верују да крупне регионале и међународне теме решавају проблеме политичке заједнице. Верују, јер им је тако лакше, јер никада нису имали довољно политичког знања и, надасве, политичког разумевања да схвате како се гради и руши једна политичка заједница. Домаћи душебрижници, као одлични заговарачи, већ деценијама учествују у политичкој изградњи наше заједнице без да је разумеју ван граница заговарања. Данас су они највећи, тихи или гласни, подржаваоци режима под паролом Само да он реши Косово. Ако су тихи, видећете и чућете их како искључиво и једино критикују опозицију, како још увек гласно узвичу против сваког индикатора срспког национализма, али никада ниједну јавну реч не изрекну против Вучића или СНС, који су највећи произвођачи истих, како директно тако и посредно кроз режимске медије и таблоиде. То им не смета, игноришу, јер је важније да он реши Косово.
Што се тиче морала, морали су.
Има ту и привилегија, наравно, Временом, многи су се приближили режиму, добили разне синекуре, бенефиције или су у реду за исте. Интерес је важан, наравно. Режим фантастично уме да купи свакога ко имало штрчи, и многи од њих су купљени или у реду за неку синекуру. Међутим, нису сви. То је важно да се истакне. Највећи драјв им је Само да он реши Косово. Они заиста верују у то, они заиста баштине ту политичку вредност.
Опозиција
Наша опозиција је трећа категорија, једнако важна. Када кажем опозиција, не мислим на фејк опозицију подржану од стране режима. Мислим на странке окупљене у СзС, и на ПСГ. Фер је нагласити да ово што ћу написати важи за скоро све странке у српској политици, али верујем да је највећи утицај феномена управо са стране опозиције.
Дакле опозиција, такође, чека Само да он реши Косово. Из различитих мотива, додуше. Постоје два правца међу опозицијом: једни, који знају да је признање једино решење и да мора, кад тад, да се реши, али они не желе, не смеју и избегавају да буду ти који би ставили тај историјски потпис на признање. Дакле они чекају Вучића да им скине терет са леђа, терет који неминовно носи сваки политички актер у Србији. Други, који можда нису сигурни које је решење за Косово, али су уверени да ће признање Косова да сруши Вучића са власти истог тренутка. Они жељно, са нестрпљењем, очекују тај тренутак када ће Вучић потписати Косово, да га из целог арсенала политичког оружја званог „Издаја“ нападну како би га срушили са власти. Дакле обе струје у опозицији једва чекају да он реши Косово. Опозиција се устручава да предлаже било каква (радикално) нова решења за Косово, као што се устручава да веома гласно и агресивно напада све кораке које он чини ка признању Косова. То ствара једну врсту инерције и пасивности гледе Косова у опозицији, која додатно уверава категорије један и два да је Вучић једини који жели и може да реши Косово.
Зачарани круг
Све горе наведено ствара зачарани круг који наше друштво држи окупираним већ седам година, са изгледима да се продужи још толико. Сви чекају да он реши Косово, док се решавање одлаже сваке године, из различитих разлога. Он није крив за сва одлагања, наравно, јер косовска страна има много већих проблема да заврши овај процес. Када се додају неизвесности у међународном окружењу, промене политичких односа унутар неких кључних земаља, добија се одлагање које ни за милиметар не мења основну премису: да је Вучић тај који ће решити Косово. И све три наведене категорије одржавају ту премису живом, најблаже речено. Ако хоћемо да будемо фер, све три категорије раде на томе да се то што пре деси, свако на свој начин. И сваки је погубан по српско друштво.
Завршни коментар
Решавање Косова није највећа политичка вредност. Решавање Косова није најважнија политичка ствар наше генерације. Тачно је да нас косовско питање већ деценијама држи у грчу, али је исто толико (ако не и више) тачно да нас ишчекивање коначног решавања косовског питања већ седам година држи у окупацији која уништава Србију.
Грч са извесним крајем (признање Косова) смо трампили за окупацију са извесним крајем (признање Косова) али неизвесним трајањем.
