Једноставно, живот је шкрт. Да нам можда једну ноћ, евентуално две. Ни један дан, тек можда по неки сат ту и тамо. Неколико пута по петнестак минута, неколико десетина оних погледа, или осмеха, или нечега што се не мери и не види, али траје дуже од осмеха а краће од погледа. И ништа више.
Не постоји ноћ без снова која је вреднија од оне са сновима. Снови су прозори наших других живота, и зато је вреднији сваки пролаз кроз те прозоре од било чега што би будан човек могао да доживи. Осим овога.
Не постоји ноћ која је вреднија. Осим ове.
Ова ноћ је као живот, јер знамо како се завршава као што знамо како се завршава живот. Смрт која нас чека на крају ове ноћи је дуго планирана. Мораш, знам. Хиљаду пута мораш, док једном не будеш волела заувек. Тако си кодирана, читао сам. Смрт која нас чека ће носити твоје штикле, придржавати твоју хаљину на прескоцима, тапшати по твом рамену да се не окренеш, и одазиваће се на Одлазак. Биће величанствена. Ако одеш.
Наравно да нећу рећи „не иди“. Зар нам одавно није јасно да ово није ноћ као свака друга? У другим ноћима је судбина неизвесна…каква илузија. Ах, каква површност. Има ли живота у таквим ноћима? Не може га бити. Нема живота тамо где нема смрти. Извесности. Нама је твој одлазак смрт, извесност ове ноћи која никад неће бити заборављена. Тако смртна, остаће бесконачна у незабораву. Зато нећеш чути „не иди“. Знаћеш да сам спреман да тргујем снове за то да останеш. Каква бесмислена жртва. Шта је то у људима да су Аврами својих Исака?
Замисли, био сам спреман да овакву ноћ, која ће и педесет година касније узбуђивати рецепторе на прстима и шећерити самоћу, тргујем за то да чујеш моје „не иди“, оставиш све своје идеологије о друштвено пожељном, напустиш своја веровања у религију љубави и Платонове тезе о истој, окренеш се и кажеш да сутра нећеш отићи. Каква заблуда. Како нас заблуде осиромашују док верујемо да се богатимо. Када би одлучила да останеш, ова ноћ више не би била живот и извесност. Почели бисмо да мислимо о сутра. Разумеш ли ту суштинску редефиницију нашег постојања? Видиш ли нас како тумачимо судбине? Видиш ли нас како читамо карте о томе шта ће бити сутра? Видим нас како разговарамо о будућности, браку, деци, кући, летовањима, кречењу, плочицама, прославама годишњица. Видим нас како прихватамо неизвесност, опседнути будућношћу.
Ове ноћи нећемо изабрати неизвесност и будућност, и чврсто ћемо зграбити извесност и садашњост. Захваљујући теби, дочекаћемо смрт.
Реткост и човек плешу заједно откад је времена. Човек обожава да плеше са реткошћу. Привлачи га као магија, очарава му чула. Ова ноћ је та реткост, никад неће бити исте. Ни сличне. Али само ако одеш.
Не знам то сад. Мислиш да знам, али у овом тренутку то не знам. Звучи као да разумем, али то је само нарација, мора неко препричати и писати. Ја не разумем, и желим да ова ноћ никада не престане. Или желим да сутра останеш. Ја не знам, као што многи не би знали, колико је важно да одеш. Можда ни ти не знаш, али срећом одлазиш, и то је све што се рачуна.
Срећом, за смрт на крају овог мрака знам. Већ видим варнице светла на хоризонту. Још мало. Користим сваки секунд да учиним да никад не заборавиш. Борим се за твој незаборав. Која је поента? питаш се. Ако вечерас умире све о нама, зашто незаборав као циљ? Ово знам. Зато што је живот шкрт, и даје нам тек једну овакву ноћ у животу, евентуално две. Тек неколико десетина оваквих погледа којима си ми сада даровала себе. Тек понеки осмех истинске среће.
Смрт, или одлазак, је украс. Она је краснопис речи којима се служимо. Та смрт свира музичку подлогу нашој ноћи. Чини ти се да је Хулио, али није. Тај укус пољубаца је укус последњег, коначног. Додири остављају записе у ДНК наше коже. Свака реч и сваки пољубац и сваки додир доживљавам неколико пута. Као преслишавање. Као да се тело и мозак спремају за испите времена, па понављају у себи сваки доживљај не би ли положили тестове сећања. Чудесно је како смо генетски кодирани да лако уткамо у сопстевену срж догађаје које можемо да репродукујемо читавог живота без да се трудимо.
**********************************************************************************************************************
Након тридесетак година, две онакве ноћи и неколико десетина онаквих погледа, седим и сећам се. Сваке речи, сваког пољупца, сваког додира. Одговарам за десетку. Након те смрти, никада те више нисам видео. То је, ваљда, и суштина смрти, зар не? Да никада више не видиш, не чујеш и не осетиш. Након тридесет година, могу да тврдим да је само то био живот. Та ноћ је произвела океан живота којим сам испуњавао безброј празних сати након тога. Баш као океан, као море, огромно плаво дубоко, а испод површине универзум живота. И кад се пожелим тог универзума, ускочим у море, као у другу димензију. Онда пливам кроз речи, пољупце, додире. Погледе.
Saudade, кажу Португалци. Постоје речи које немају сви народи и које су непреводиве. Saudade је живот који је у исто време условљен смрћу али и постоји захваљујући тој смрти. Тог живота нема без смрти, нити би се звао животом нити би после постојао да нема те смрти. Ми за то немамо реч у српском језику. Језик нам је, као и живот, шкрт.
