Живим у времену гробница, силовања, клања, жутих кућа, злочина, геноцида, етничких чишћења. Бомбардују нас тим ужасима. Није то лако, знате. Свако броји своје жртве. Причам о Балкану, разуме се. Али и други, глобално. Нико не воли да броји туђе жртве. Ми овде, не волимо да бројимо туђе жртве. Јел знате зашто је то тако? Јер се све заснива на доминацији. Што више мојих жртава избројим, то више кредита имам да ти се усерем у живот. То је сврха бројања. Никоме није до катарзе. Боли их ђока за катарзу. Мислим, будимо реални, то је људски. Они који су патили, и они који су им адвокати данас, заболе их за катарзу друге стране. Онима који су патили, директно, њима катарза ништа не значи. Неће им избрисати бол, сећање. Они који су им адвокати, њих заболе за катарзу, треба им оправдање за гажење. Зато никада није било довољно казнити злочинце. Не. Јер када би се зауставили на злочинцима, ником не би било до бројања, до трагања. Шта вреди осудити неке који или нису живи или су на Ускршњим острвима, или су погинули у међувремену? Не. Онда не могу да те газим. Него да ми проширими кривицу. Да се сви осете кривим. Зато и ти Душане мораш да осетиш кривицу. Да бисмо те газили без да имаш право да кажеш „Зашто?“.
Није ни чудо да ћутимо и не гледамо те ужасе. Игноришемо их, не желимо да знамо за то. То је људски. Знате, нико не воли патњу. Нико не воли кривицу. Поготово за ствари које га не дотичу. Нико не жели да види, чује и прихвати, јер га иза прихватања чека – е сад, пошто смо се сложили, сагни се да те јебемо. То је оно што ми на Балкану радимо. Ми не знамо да побеђујемо. Ми само знамо да губимо. Ми смо шампиони губљења. Ми смо господари лицемерја. И то је стварност, није инцидент. Није се десило да неко доживи катарзу, а други га потапше по рамену и каже – хајде сад да заборавимо и боримо се заједно за боље сутра.
Било је „хајде сад да заборавимо и боримо се заједно за боље сутра“ када су комунисти завладали. Нова друштвена елита је сахранила прошлу, и имала је моћ да тако нешто уради, али није било катарзе. Него су покушали да замаскирају све, да застраше, да забране. Успели су само да направе паузу у масакрима, паузу од 45 година. Додуше, и они су морали ужасима (Голи оток, отимање, егзил) да спречавају ужасе. Свако од нас зна, сваки балканац, да овај други балканац не зна да побеђује. И зна да ће се покајати ако потражи своју катарзу. Јер на крају крајева, катарза није довољна. Ако ти катарзом прочистиш твоје грехе, она је довољна. Али ако ти катарзом чистиш грехе других, својих али опет других, то није довољно. Треба ти подршка. Не гажење. Зато људе заболе да се осврћу на те ужасе. Неразумно је неигнорисати. Само један живот имамо.
Али зато, када су наше жртве у питању, онда је хаос. Лудило. Како ми само знамо да губимо… Какви смо мајстори да будемо жртве. Како смо сјајне жртве. Огавно. Одмах се ангажујемо, то не игноришемо. Онда нас боли како они игноришу, па их прозивамо. Бесни смо! Очајни смо! Не видимо да смо то тамо, преко ограде, ми. То нису они, то смо ми који игноришемо њихове жртве. Исто тако, ћутањем.
Броји, тражи, покажи – само да се усеремо другима у живот. Али не да се усеремо онима који су нам направили жртве. Не. Него њиховима да се усеремо у живот. Зато броји жртве. Броји!
Бројимо жртве. Да ли су злочини или геноциди? Има нека линија, мени непозната, која раздваја злочин и геноцид. Линија је број. А кажу – нису битни бројеви, битна је патња, катастрофа, убијање, силовање. Ако није битан број, зашто је број једино мерило између злочина и геноцида? Зашто уопште постоје разлике између злочина и геноцида? Наравно да је битан број. А када признамо да су бројеви битни, онда упадамо у замку бројања – ко је кога више убијао? Ви сте нас јуче, али ми смо вас прекјуче. Зашто је наше прекјуче горе од вашег јуче? Јел сад и време битно? Када је било? Чим пређемо на бројеве, признали смо да се не ради о жртвама, већ о интересима. А ми смо одавно прешли на бројеве.
Ми смо жртве. 2005, 2009, 2013 – ми смо жртве. Ми, који немам везе са овиме из наслова текста. Ми, јер нам стављају смрт у тањир. А ми смо гладни живота.
И потпуно је погрешан приступ – треба се суочити са ужасима који су чињени према другима. Зашто да се суочавам? Нека се суочавају они који су чинили ужасе. Кажу није довољно суђење за ратне злочине да би се суочили са прошлошћу. Какво суочавање са прошлошћу?! Шта моја генерација има са тим? Људима се намеће да гледају ужасе. То је бесмислено. Пустите људе да живе. Пустите их да воле, да путују, да се зезају. Шта ће им оптерећивање ужасима? Каква је то суштинска супротност радости живота!
Смрт им гураш у тањир, а они су гладни живота.
Патње су огромне. Људи широм Балкану су доживели огромне патње, њихови животи су обесмишљени. Многи су мртви духом, иако ходају. Све им је узето. То је страшно. Заиста, то је хорор. Али то не значи да генерације данас морају да буду окупане тим ужасима. Имамо само један живот. Свако жели да искористи свој живот на најбољи могући начин. И не жели да се оптерећује патњама. То је себично, да. Људи су себични. Схватите то.
Немам ништа са тим. Са тим злочинима о којим причате сваког дана. Немам ништа са тим, пустите ме да живим. Никаквог додира, никакве кривице. Био сам основац. И само тога се сећам. Нити тих злочина, нити тих патњи, нити тих ратова. Немам ништа са тим. Ти ратови који су беснели, никако ме не дотичу. Моји родитељи, браћа, сестре, пријатељи, познаници… Нико није био тамо. Сви смо били у Београду, или где већ. И немамо ништа са тим! Зато ме пустите, не набијајте ми кривицу, не притискајте са свих страна. Досадни сте. Ником никад ништа нисам урадио. Пустите ме, досадни сте! Причајте о срећи или књигама или фудбалу.
Причајте о животу. Оставите смрт тамо где јој је место.